Tog juna 1909. godine iz pera Laze Kostića, vatrenog miletićevca, nacionalnog borca za oslobođenje Vojvodine i njeno ujedinjenje sa Srbijom, nastala je najlepša srpska ljubavna pesma, Santa Maria della Salute. Pesnik ju je nosio u sebi punih četrnaest godina. Ona živi i danas.
Laza Kostić je bio jedan od najpoznatijih srpskih književnika
Kada je Laza imao pedeset godina, upoznao je devetnaestogodišnju devojku Lenku Dunđerski, kćerku svog dobrog i bogatog prijatelja, Laze Dunđerskog. Iako nisu bili bliski po godinama, rodila se obostrana ljubav. Međutim, shvatajuci da je razlika u godinama suviše velika i da je takva ljubav nemoguća, Laza odlazi u manastir Kruševdol, gde će ostati nekoliko godina. Na predlog njenog oca ženi se bogatom udovicom iz Sombora, koju nikad nije voleo. Te iste 1895. godine umire Lenka a on sa ženom odlazi u Veneciju gde, između ostalog posećuje crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute). Upravo od trenutka Lenkine smrti i susreta sa grandioznom lepotom crkve, u njemu počinje da se rađa pesma koja će kasnije dobiti svoj sjaj i postati oproštajna pesma, jedna od najlepsih u srpskoj poeziji.
Lenka Dunđerski i Laza Kostić ( Foto . arhiva )
U svom dnevniku Laza je zapisao: “Znate, za mene L. nije sasvim mrtva…ona dolazi da me vidi u snu. Ali kad mi se javi Ona, to nije san kao drugi. To baš ona bude tu. Ona udesi san. Ona uđe u moju pamet, moju dušu za minut jedan, i iziđe iz nje sa snom.“
Santa Maria della Salute, slavna venecijanska crkva ( Foto http://www.mrwallpaper.com )
Santa Maria della salute
Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepse nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za cim sam cezn’o, cemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.
Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak necu nikoga klet’;
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al’ tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu’,
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. –
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k’o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al’ nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.
A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!“
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
