Srednjovekovna relikvija, rušen do temelja i obnavljan nekoliko puta, Manastir Čokešina osvetljava severnu stranu planine Cer, u podnožju Vidojevice. Masivna kameno-gvozdena kapija čuvar je nesvakidašnje istorijske priče, dok porta manastira odiše skladnim objekatima belih fasada i lepotom prirode, o kojoj brinu starešina Manastira igumanija Ana Petrović sa još dve monahinje.
– Dođite, naravno, uvek ste dobrodošli, lepo je ovde i kada sneg zaveje, ali najbolje dođite u proleće ili leto, kad sve ozeleni – kaže mati Ana, ponosna na kuću kojoj služi, ali i na svoje muškatle, zbog hladnoće skrivene u prozorima konaka, i na baštu banana, atrakciju sela.
Tri žene održavaju sve objekte i celo imanje. Zemlju izvan ograde Manastira obrađuju ručno i organski. Plastenička proizvodnja povrća podmiruje njihove potrebe, a bude i za goste koji dođu. Stabla lešnika, palme banana, borovnica i drugo voće čine ovu zajednicu pravim malim rajem.
Manastir Čokešina nalazi se u istoimenom selu i od dolaska, tada monahinje Ane Petrović, pravoslavni je ženski manastir. S obzirom na starinu, spomenik je kulture od velikog značaja – smatra se da je prvobitni manastir nastao kao zadužbina kralja Dragutina, čija je prestonica bila u ovim krajevima.
U sebi krije neobičnu povest ovog kraja iz prošlih vremena. Bogato predanje o nastanku manastira seže do kosovskog junaka Miloša Obilića, koji je započeo gradnju uoči Kosovske bitke, ali je poginuo na Kosovu i manastir je ostao nedovršen. Predanje dalje kaže da je glasnik javio Miloševoj majci da joj je sin poginuo u Kosovskoj bici na Vidovdan 1389. godine, i ona je zaustavila gradnju manastira.
– O prošlosti manastira najviše znamo iz narodnih junačkih pesama – „Ne čekaj ovce Miloševa majko, već ih pusti niz to pusto polje, je li ti je Miloš poginuo“ – navodi stihove igumanija Ana Petrović.
I zaista, nazivi pojedinih delova manastirskog imanja Nečaja i Pusto polje dovode se u vezu sa rečima koje je glasnik rekao Miloševoj majci.
– Majka Miloševa na to odgovara: „Ni čok više, Miloš mi je poginuo“. Različita su tumačenja ovih stihova – da li je naziv došao od činjenice da je Čokešina imala mnogo vinograda i čokota, ili baš zbog ove pesme, u kojoj prestanak sadnje čokota predstavlja znak žalosti za poginulim ktitorom manastira, ne zna se – kaže igumanija.
U 14. veku gradnju nastavlja nekadašnji mačvanski vlastelin, pa poreklo imena dobija i treću verziju.
– Postoji i verovanje da je na imanju vojvode Bogdana Čokeše podignuta crkva, pa da je ime dobila po njemu – objašnjava ona.
Zbog svog položaja Manastir je od vremena srednjovekovne Srbije više puta rušen i spaljivan. Međutim, u periodima borbe za opstanak pod turskim zulumom, bio je rasadnik kulture i pismenosti u ovom kraju: nakon Velike seobe pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, u manastiru je postojala škola na čelu sa igumanom Vasilijem, u kojoj su učili mladići iz okolnih mačvanskih, pocerskih i jadarskih sela. Prema zapisima starih ruskih knjiga, manastir Čokešina obnovljen je tek 1785. godine.
I kao da je istorija sudbinski vezana za ovo mesto, Manastir je postao i svedok čuvenog Boja na Čokešini, kada je spaljen i uništen poslednji put. Ovde je iguman manastira hadži-Konstantin, uoči boja, koji se odigrao na Lazarevu subotu 16. aprila 1804. godine, pričestio ustanike. U polju više manastira odigrala se neravnopravna borba između srpske i turske vojske, a život su izgubila 303 srpska vojnika. Kosti braće Nedića i slavnih Čokešinskih junaka pokopane su 1890. godine u porti manastirske crkve, gde je podignut kameni spomenik visok 5 metara.
Nakon ovih nemilih događaja, manastir su 1823. godine obnovili knez Miloš Obrenović i njegov brat Jevrem. Ikonostas su 1834. pravili majstori iz Bitolja i Ohrida. Manastirska Crkva je posvećena rođenju Presvete Bogorodice i od 1830. godine u njoj se nalazi čuvena ikona Presvete Bogorodice Čokešinske.
– Ona je 1. maja 1830. godine doneta u manastir. Na njoj stoji zapisano mastiljavom olovkom: „Tasa Tanasijević, Prnjavorski birtaš i kafedžija“. On ju je poklonio. Tada Prnjavor nije imao svoju crkvu, pripadao je Manastiru Čokešina. Vremenom je bila oštećena do neprepoznatljivosti, pa je restaurirana – kaže igumanija.
Konak u porti manastira podignut je 1928. godine. Znatno je oštećen za vreme Drugog svetskog rata u septembru 1941. godine, kada je u manastiru funkcionisala partizanska bolnica i sklonište za siročad.
– Nemci su bombardovali manastir jer je u okviru zdanja bila prva partizanska bolnica u Drugom svetskom ratu i sklonište siromašne dece. Mnogo je dece ovde odgajeno iz svih krajeva Srbije – ističe igumanija Ana i dodaje da je crkva tada pretrpela znatno oštećenje, ali nije razorena.
– Ispred spomenika junacim pala je granata, tik uz crkvu. Nemci su navodno čuvali crkvu, gađali su konak, gde su bili smešteni ranjenici, ali su detonacije napravile oštećenja, crkva je napukla po sredini. Konak je obnovljen 60-ih godina – priča ona.
Pred Drugi svetski rat starešina manastira je bio Mitrofan Matić, književnik i erudita, koji je, opet igrom lokalnih političkih okolnosti, ubijen 1941. godine i sahranjen u manastiru.
Od dolaska igumanije Ane Petrović u Manastir 2002. godine, mnoge stvari su se promenile. Posle smrti sveštenih lica koje je zatekla, ovde je tri godine provela sama. Dovoljno dugo da odluči da sve menja iz korena. Zaslugom donacija države, opštine i dobrovoljnih priloga vernika, ali pre svega zaslugom Aninih vrednih ruku i upornosti, obnovljen je veliki konak iz 1928. godine, hram je umesto crepa dobio bakarni pokrivač, novu fasadu, a unutrašnjost hrama generalno je sanirana. Obnovljen je oltar i kompletno restauriran ikonostas.
Uklonjen je potok koji je tekao manastirskim dvorištem. Na mestu starog čardaka urađen je novi konak i izgrađena još jedna zgrada u ekonomskom delu. Zahvaljujući naporima, posetioci u ovu lozničku svetinju danas mogu doći asfaltiranim putem, a svoje automobile ostaviti na uređenom parkingu.
Iz serijala „NASLEĐE PODRINJA“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Loznice. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
