Tradicionalnih zanata sve je manje, a jedan od njih je i krečarski. U Posavotamnavi pre pola veka bilo je preko 20 krečana. Gašeni i kreč u kamenu u tonama su odvoženi u okolna mesta, pa i u inostranstvo, a danas se ovim poslom u Jazovniku i okolini bavi još samo porodica Mitrović.
Poljske krečane, ukopane u zemlju i ozidane ciglom zamenile su savremene krečne peći, a povoljan, lako dostupan industrijski kreč sa tržišta eliminisao je ručno pravljeni proizvod. Ipak, kad probirljiviji kupci požele pravi, domaći kreč, koji ide i na zidove i u hranu i za lek, potraže ga kod najpoznatijeg krečara u Opštini Vladimirci.
Iako su se kao umetni majstori dokazali duž Jadrana, težak život u blizini kamenoloma oca Svetolika i sina Dragišu nagnali su da stvore sigurnost na svojoj zemlji. Imali su svoju šumu, izobilje kvalitetnog krečnjaka i vredne ruke. To je bio razlog što su osamdesetih godina otpočeli ovaj nimalo lak zanat.
– Krečanu i ciglanu peći i seći drva u šumi, to je najteži život. Ali tada za nas nije bilo druge perspektive. Otac i ja obišli smo celo primorje, odemo vozom, vratimo se avionom, po 5-6 hiljada maraka donesemo kući. Zidao sam kuće, malterisao, radio ogradne zidove. Kad se zaratilo, prvo smo ozidali krečanu i počeli da pravimo kreč – priča Dragiša Mitrović.
Za jednu krečanu od koje se dobije oko tri tone negašenog kreča, potrebno je pet tona krečnjaka i nekoliko kubika drva. Danas kompletan proces sa gašenjem traje sedam-osam dana, a nekada je, bez pravog alata, bio još mukotrpniji i duži.
– Ranije su se drva sekla sekirom, nije bilo testere, pa je to trajalo dugo. Kamen smo tada razbijali barutom, u fišek se ubacivao barut usitnjen, zapali se fitilj a preko baruta kamen. Pobegneš i čekaš – objašnjava kako se radilo pre više od 40 godina.
Onda su kamen, pre nego što ga gusto napakuju u jamu, počeli da lupaju čekićem. A ispečen su iz krečane vadili ručno, dok nisu nabavili kolica. Ono što bi nekom bio „Sizifov posao“ oni su radili sa elanom, sve dok je išla prodaja, a novca uvek bilo u kući.
– Bilo je ranije preko 20 krečana u Krniću, Jazovniku, Svileuvi. Pre sam pekao svake nedelje po dve krečane i sve prodam. Išlo je na tone, vagone – Obrenovac, Srem, Šabac, Ub, Valjevo. Davali smo i u Austriju. Pogodimo sa čovekom 20 metara, on kući iskopa rupu 4 sa 4, i zagasiš na licu mesta, spremi ti ručak, isplati i gotovo. Mililo nam se da radimo. Ćale držao Debrc, Provo, Vladimirce, ja Draginje, Koceljevu. Hiljade vizit kartica sam imao. Jednu krečanu vadimo, drugu odmah pakujemo – seća se ovaj krečar zlatnih vremena.
Kad je sa 17 godina došla u kuću Mitrovića, Dragišina supruga nije imala vremena za predah. Gajila je sinove, održavala domaćinstvo, a u krečani radila napar sa muškarcima.
– Bila sam mlada, mogla sam da radim, ali prodavao se kreč, bila su bolja vremena. U šumu sam išla sa svekrom i mužem, izvlačila drva, vukla kamen, lupala, pakovala u krečanu, danonoćno ložila, vadila odatle, gasila u buradima, kupila u džakove, merila. Sve živo sam radila i nije mi bilo teško. Uvek je bilo para – priča Divna Mitrović.
Posao je krvav, kako kažu, ali kreč Mitrovića nema konkurenciju, pa ga mušterije osim za moleraj, izradu fasada i zaštitu stabala voća koriste i za rešavanje zdravstvenih problema.
– Dolaze i za lek, leče najtežu bolest. Kreč rastope u vodi i piju. Bazen čisti umesto hlora. Za slatko. Čisti kotlove za parno grejanje. U ćoškovima kupi vlagu – hvali svoj proizvod Dragiša.
A za proizvodnju i takav kvalitet danas su zaduženi njegovi sinovi. Od malena gledali su starije kako teškom mukom zarađuju dinar, i to ih nije obeshrabrilo. Čim su stasali, Života i Darko uzeli su kamen i čekić u svoje ruke. Iako zaposleni u seoskom kamenolomu, porodičnog zanata nisu se odrekli.
– Dovučemo drva, onda jedan dan čekićem lupamo kamen, ozida se, zapali, zatvori i loži krečana. Peče se na 1000 stepeni oko 24 sata ili malo duže, isto toliko se hladi i onda se vadi kreč u kamenu i ređa u burad. Mora dobro da se zatvori da ne dođe u kontakt sa vazduhom – objašnjava Života proces nastanka kreča, koji ne menja svoj prvobitni oblik.
Tako pečen, gasi se u kadama, gde se kamen, u dodiru sa vodom pretvara u snežno-belu masu sličnu pavlaci.
– Pečenjem kamen ne menja oblik, nego strukturu. Kada ga izvadimo iz krečane ubacujemo ga u kadu, dodaje se 4 litre vode na kilogram kreča, i mešamo da se ravnomerno rastvori. Onda počinje da puca i da se topi. Pakuje se u džakove i tako prodaje.
Nekada su prodavali dve krečane nedeljno, a sada ispeku po jednu u tri meseca. Možda i ređe. A dobro se sećaju kako je izgledao Jazovnik dok se radilo punom parom.
– Dok je prodaja išla odlično, nekoliko porodica živelo je od jedne krečane. Nama je trebao neko da nam proda drva, kamen, zaradimo mi i ljudi koji kupe od nas, majstori. Sad više, nažalost, ništa nije tako – kaže Dragišin naslednik.
Mladim Mitrovićima stalo je da nastave porodičnu tradiciju, da ožive selo i da na svom imanju stvore nove mogućnosti za svoju decu. Dok sa istovremenom setom i nadom u glasu pokazuju svoje belo blago, veruju da će u tome i uspeti.
Iz serijala ESNAFA ČUVARI. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Vladimirci. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
