“Stalku, uskoro raskidamo”, poruka je koju je stalku za infuziju i hemoterapije Milica Šimonović poslala pre nekoliko godina. Danas tu poruku šalje sa mališanima obolelim od raka i hrabri ih da se lakše izbore sa ovom opakom bolešću.
I kada ostane sama, moli se za sve male heroje – one koji su pobedili rak, koji se bore, ili koji se nisu izborili.
“A ona je nešto posebno… Neko zbog koga ti je tesno u grudima, zbog koga si neizmerno ponosan i za koga možeš slobodno da kažeš: „Čast mi je biti tvoj prijatelj! Milice Šimonović, do neba te volim „, napisala je na njenom fejsbuk profilu Radoslava Baltić.
Baloni podrške za decu obolelu od raka
I to mnogi prepoznaju kod Milice. Heroina naše priče, Milica Šimonović iz okoline Vladimiraca danas je studentkinja druge godine psihologije, ali ne napušta svoju humanu misiju.
“Zajedno sa grupom mladih koji su se takođe lečili od raka u detinjstvu, osnovali smo udruženje „MladiCe”. Naziv je nastao od reči „mladi“ i slova „C“ što je oznaka za kancer. Danas pružamo vršnjačku podršku deci i mladima, koji prolaze kroz ono što smo mi već prošli. Obilazimo bolnice, igramo se s decom, razgovaramo sa roditeljima kojima je uvek najteže. Naš cilj je podrška i priprema za povratak u normalan život posle ozdravljenja“, kaže Milica Šimonović.
Borba za druge
Ona je to sve već preživela i hiljadu puta ispričala, želeći da olakša drugima. Rak krvi otkriven joj je kada je imala 11 godina. Napustila je redovno školovanje, prešla u bolnicu na terapiju i u vanrednu školu za teške bolesnike. Hrabost i vera nisu je napuštali. Pobedila je bolest, strah i predrasude.
„Mislim da sam iz bolesti izašla zrelija i da sam samosvesnija od svojih vršnjaka. Naučila sam da cenim male stvari i ne brinem za one sitnice zbog kojih se moji vršnjaci nerviraju“, kaže Milica.
Kada se izlečila, ponovo se vratila na onkološko odeljenje, ovoga puta da pomogne deci koja se bore za život. U neformalnoj grupi „MladiCe“ne posmatra društvo, već mu pomaže.
„Negde iz razgovora, mi koji smo uspeli, švatili smo da želimo da doprinesemo lečenju mladih koji se suočavaju sa ovom bolešću“, kaže Milica.
Sa Udruženjem „Čika Boca Srbija“
Školovanje je nastavila sa odličnim ocenama, a njen trud i humanost nagrađeni su pre dve godine Svetosavskom nagardom. Najveća podršaka joj je tata Stevan i ona njemu.
„Ja sam stvarno presrećan što je imam. Iako sam se pitao kako ću je odgajiti dok je bila mala, kada smo ostali sami. Verujem da ću poživeti i uživati u zadovoljstvima koja će mi ona prirediti“, kaže Stevan.
Psihologiju je prihvatila kao izazov i ni sama ne zna gde će je odvesti. Veliko srce i spremnost da pomogne drugima neopisivo je zadovoljstvo, kaže, jer sreća se ne meri bogatstvom već davanjem, zato je i nema mnogo.
