Mileva Kosovac stradala je mučenički u 28. godini života, a njeno izmasakrirano telo postalo je opomena i simbol apsurda bratoubilačke borbe. Njen politički aktivizam i smrt imaju duboko značenje za nacionalnu istoriju – bila je nepokolebljiva zagovornica komunističkih vrednosti, a stradala od dijametralno suprotne ideološke zamisli . Upravo iz ovih razloga valja podsetiti se kratke, ali značajne životne priče ove Šapčanke, čije ime polako počinje da bledi iz sećanja grada.
Mileva Kosovac (Izvor: Međuopšinski istorijski arhiv Šabac)
Mileva je rođena 29. marta 1913. godine u Školiću, selu u Liki, kao četvrto od šestoro dece u porodici Kosovac. Majka Milosava i otac Vladimir imali su tri sina – Nikolu, Budimira i Milana i ćerke Evicu, Milevu i Ljubicu. Porodica Kosovac doselila se u Šabac 1919. godine. O njihovom premeštanju iz Like u grad na Savi svedoče sinovi Milevine braće Milan, Ratko i Vladimir Kosovac, poslednji čuvari sećanja na ovu znamenitu Šapčanku.
Mileva Kosovac sa drugaricama (u sredini, gornji red), (Porodična arhiva, Foto: J. Gubelić)
Milevin otac Vladimir je iz Like, iz ekonomskih razloga više puta išao u Ameriku. Radio je u Čikaškim i Detroitskim rudnicima i čeličanama, a neko vreme bio je i u Argentini, dok su mu žena i deca ostajala kući. Majka Milosava protivila se odlasku dece „preko bare“, i nije dala mužu da ih odvede u Ameriku.
Godine 1919, spletom neobičnih okolnosti dolazi u Srbiju i kupuje kuću u Šapcu. U rudniku u Americi sa Milevinim ocem radio je jedan od Kosovaca iz Zminjaka, koji mu na samrti ostavlja u amanet da njegovoj porodici u Zminjaku prenese poruke glave kuće i obaveštenje da nije ništa zaradio. Stoga Milosava i Vladimir Kosovac putuju iz Like, prolaze kroz Mačvu i dolaze u Zminjak.
“Mačva im se očito svidela, pa se po povratku u Liku deda Vlada bacio u razmišljanje. Dva dana je ćutao, nije ni jeo ni pio, samo je jedno jutro ustao i rekao da se pakuju. Tako su došli u Šabac, u Sremsku ulicu.”, kaže Vladimir Kosovac, sin Budimira, Milevinog rođenog brata.
Kuća u Janka Veselinovića gde su se doselili Milevini roditelji (Foto. J. Gubelić)
Vladimir Kosovac bavio se rabadžijskim zanatom. Prema tvrdnji njegovih unuka, posedovao je takve konje i kola, kakve niko u blizini nije imao.
“Njima je deda Vlada prevezao svu kocku od Železničke stanice do Pop Lukine ulice, a preko zamrznute Save zvona za šabačku crkvu. To je radio za Šabac, i nije hteo nikakvu naknadu, samo da mu zvone kad umre”, priča Vladimir.
Vladimir, Ratko i Milan Kosovac, Milevini bratići (Foto: J. Gubelić)
Mileva je imala šest godina kada je došla u Šabac, gde je završila osnovnu školu, a gimnaziju je pohađala od 1924. do 1928. godine. Već tada je od profesora dobijala pohvale da je inteligentna, lepo vaspitana i skromna, što će je pratiti do kraja njenog kratkog života. Po završetku Podrinske učiteljske škole u Šapcu, postavljena je za učiteljicu u mestu Tular, u tamnavskom srezu.
Vrlo brzo postaje politički aktivna. Članica SKOJ-a bila je od 1933. godine, a 1938. pridružila se Komunističkoj partiji Jugoslavije. Za vreme rata bila je politički komesar odreda.
“Bilo ih je ukupno 2806 u celoj Jugoslaviji. Bila je veoma inteligentna, sposobna, uporna, nije bilo stvari koju uzme da radi, da je ne završi. Poznavala je Koču Popovića, Braću Baruh, verovatno i samog Broza. Samo, to se krilo. Bila je sjajan organizator, politički komesar partizanskog odreda za vreme rata”, kaže Vlada.
Bila je omiljena i na poklon je dobijala knjige (Porodična arhiva, Foto: J. Gubelić)
Iako revnosna i istaknuta aktiviskinja, početkom Drugogo svetskog rata 1940, zajedno sa ostalim članovima, po kazni zbog otkrivanja ćelije u Šapcu, sa učiteljskom službom biva premeštena u Gornji Taor, selo u blizini Kosjerića kod Valjeva. Tamo danas postoji ulica sa njenim imenom.
Od početka rata učestvuje u radu NOB-a , sa stanovnicima mesta zajedničkim snagama pripremala je ustanak, održavala vezu sa valjevskim srezom, a u školi u kojoj je predavala, održavala je partijske sastanke. Partijski rad „učiteljice iz Taora“ bio je poznat i nemačkoj obaveštajnoj službi – o Milevi su izveštavali kao jednoj od najupornijih i najokorelijih komunistkinja, jednoj od odgovornih za stalnu vezu sa Valjevom.
Fotografija koju čuvaju potomci (Porodična arhiva, Foto: J. Gubelić)
U jeku sukoba četnika i partizana, nakon što ih je neko potkazao, Mileva Kosovac sa partijskim saborcima, uhvaćena je na partijskom sastanku. Napad četnika na partizanske snage u Kosjeriću 31. oktobra 1941. predstavlja uvod u četnički napad na Užice 2. novembra. Prvu grupu zarobljenika sprovođenih na Ravnu goru pristigao je narednik Filip Ajdačić u blizini sela Skakavci i odvojio 8 zarobljenika, među kojima i Milevu, sproveo ih do lokaliteta Skakavački Ridovi gde su zarobljenici izmasakrirani, a njihova tela bačena u provaliju. Za ovaj zločin u Kosjeriću se saznalo nakon 9. novembra 1941, kada je mesto ponovo bilo pod kontrolom partizana. Uz pomoć seljana Skakavaca pronađen je ponor u koji su pobacana tela 8 ubijenih partizana i partizanki, koje su prepoznali samo po komadima odeće koja je na njima ostala dok je sve ostalo bilo unakaženo.
Milevine beleške (Porodična arhiva, Foto: J. Gubelić)
Zapisnik sa uviđaja u Kosjeriću objavljen je 20. novembra 1941. u užičkoj Borbi i u njemu stoji da su učiteljice Jelena Gmizović i Mileva Kosovac „strahovito mučene i silovane“. Za Milevu Kosovac se ističe da je imala modrice po celom telu od kundaka, da joj je izbijeno nekoliko zuba, levo oko i da se na butinama vide opekotine. Fotografije izmasakriranih tela Jelene Gmizović i Mileve Kosovac objavljene su u monografiji Žene Srbije u NOB.
“Kad su je zaklali, moj otac je bio pripravnik u sudu, i vesti o njenoj smrti je doneo jedan partizan prerušen u seljaka. Otac je zatim zvao čika Budu, brzo se proširila vest u porodici, ali majci Milosavi nisu smeli da kažu, mada je ona sirota predosetila. Jedva je preživela tu vest”, kaže Milan Kosovac, sin Milevinog najmlađeg brata.
Mileva Kosovac sahranjena je u Taoru, a na zahtev porodice po završetku rata njene kosti prenete su na Donjošorsko groblje u Šapcu, u porodični grob. “Samo su kosti i kosu doneli, to je sve što je ostalo od nje”, kaže Rajko Kosovac.
Ljubomir Simović, naš poznati književnik i akademik, posvetio je mučeničkom stradanju ove mlade partizanke jednu od najpotresnijih pesama o velikom ratu.
UČITELJICA IZ TAORA
Donela je četvorica
na vratima.
Vrata s njenim telom četvorica
spustila na zemlju.
Ta vrata na zemlji,
jesu li to sada vrata u podzemlje?
da li to sad ona
mrtvim telom ne da,
da li to ona
mrtvim leđima brani
nečistim silama
da otvore,
da provale ta vrata,
da iz podzemnog sumpora i tmuše
izjašu na svojim repovima,
da u podzemne kazne odvuku
Žitnu pijacu, kišu, Sreski sud
i četvoricu koji puše?
Mučki ubijena zbog ideologije (Porodična arhiva, Foto: J. Gubelić)
Protođakon doktor Ljubomir Ranković, koji je doktorirao na temi žene i religije, nadahnut životom i stradanjem Mileve Kosovac i određenim biografskim podudarnostima, pronalazi ideološku vezu između misije ove prerano umrle učiteljice i vladike Nikolaja Velimirovića.
„Nikolaja Velimirovića i Milevu povezuje mesto službe. Ja sam rođen u mestu gde i Nikolaj Velimirović, u Leliću, i mene je odmah zaintrigiralo to ko je bila Mileva. Njihovo prezime Kosovac svedoči o dubokoj tradiciji u srpskom narodu kada je u pitanju Kosovo. Bila je član SKOJ-a, mlada komunistkinja. Po kazni je premeštena, kao što to obično biva u totalitarnim režimima, u selo do mog rodnog sela – Gornje Leskovice kod Valjeva. Škola u kojoj je predavala Mileva, bila je izdvojeno odeljenje škole u Donjim Leskovicama, gde sam ja išao u školu. Nažalost, neke seoske kabadahije su na jedan brutalan način 1941. godine napravile masakr. To su bili neki ljudi koji su sebe nazivali četnicima. Neko od čestitih ljudi se dosetio, stavili su je u kovčeg i odneli u Užice i izložili na gradskom trgu da se vidi šta su radili. Još u mom selu postoji priča o tome. U školi koja je bila sedište njene škole od 1902. do 1905. upravitelj i nastavnik bio je Nikolaj Velimirović. To je zanimljivo. Posle toga je otišao u svet da studira, a ona 1941. dolazi u Gornji Taor, u istureno odeljenje te škole“, priča protođakon.
Posmrtni ostaci preneti su na porodično groblje (Foto: J. Gubelić)
Prema njegovim rečima, važno je podsetiti na iskrene humanističke ideale generacije kojoj je pripadala Mileva Kosovac i istaći stradanje usled nekontrolisanog fanatizma.
„Mileva Kosovac bila je žrtva jedne ekstremne desne, a Nikolaj Velimirović leve ideologije. Tako vidimo da je svaka krajnost u životu pojedinca ili jednog naroda tragična. Njen život ostavio nam je jedan veliki nauk. Vatra koju su ti čestiti mladi ljudi nosili u svom srcu i težili jednom humanijem i pravednijem društvu liči na vatru koju su imali prvi hrišćani. Kao što se iz te plemenite i prometejske vatre za boljim danima i boljim životom i hrišćanstvo u pojedinim vekovima istorije pretvorilo u agresivnu religiju, tako se isto jedna ideologija koja je dobro počela, izrodila u teror nad svojim narodom. Ko krene sa fanatizmom ne može dobro završiti“, poručuje protođakon.
Milevine knjige sa upresovanim cvetom (Porodična arhiva, Foto: J. Gubelić)
Narodni odbor opštine Šabac je 1956. godine doneo odluku da škola u Ulici Vlade Jovanović glasi „Mileva Kosovac“ Šabac. Porodica Kosovac darovala je školi njenu ličnu biblioteku – časopise i knjige sa njenim potpisima i zabeleškama koje je sakupljala tokom života. Ministarstvo prosvete i sporta donelo je 2004. godine rešenje kojim se naziv škole menja u OŠ ”Nikolaj Velimirović” Šabac. Tim potezom izbrisan je svaki trag o Milevi Kosovac. Danas jedna ulica u Kosjeriću nosi ime ove mlade komunistkinje.
Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
