На платоу Мачков камен подринске планине Јагодња код Крупња, похрањено је на хиљаде посмртних остатака српске и аустроугарске војске, сукобљених на овом простору у окршајима Првог светског рата. Крај овог споменика културе барем десетак хиљада домаћих и страних посетилаца годишње чује причу о српској упорности у одбрани отаџбине и о херојству 117 официра, који су, раме уз раме са осталим војницима, септембра 1914. живот дали за коначан исход двомесечне Битке на Дрини.
Према оцени историчара и непријатељским сведочењима, борбе на Мачковом камену, вођене у периоду од 19. до 22. септембра 1914, третирају се као најкрвавије борбе у целом српском походу. У дневнику Оскара фон Поћорека, команданта аустроугарских балканских снага, записано је да је 21. септембра извештен о жестини борбе на Мачковом Камену која превазилази све досадашње борбе. Ово је била битка која потире сва правила ратовања.
Припреме за други продор аустроугарске војске у Србију, познат као Битка на Дрини, почеле су 6. септембра 1914. године. Српска 1. армија на челу са генералом Петром Бојовићем, потиснуће 6. аустроугарску армију на гребен Кошутња стопа – Мачков камен – Црвење – Јаворник. У јутро 19. септембра офанзиву на Мачков камен започиње српска војска и у наредна два дана овде ће се смењивати напади и противодбране обе војске. Аустроугари су освојили коту Мачков камен тек кад су се српски војници сами повукли на резервне положаје по подне 22. септембра.
Званично, то је био пораз због повлачења, али и велика стратешка победа српске војске, која је остала у сенци великих победа на Церу и Колубари.
– Битка на Мачковом камену имала је велики удео у самом стању ратишта – аустроугарска војска је кренула преко Дрине са циљем да раздвоји српске снаге и брзим продором стигне до Ниша. Позната је намера аустријског војног заповедника Фон Поћорека да доручкује у Тузли, где му је било седиште, да руча у Ваљеву, а да вечера у Нишу, где се налазила Влада Краљевине Србије. Битком на Мачковом камену је то осујећено – прича Радован Ристановић из Туристичке организације Крупња.
Тешко је тачно рећи колико је војника страдало. По неким изворима, за 14 дана септембра 1914. године, у српској војсци погинуло је и рањено око 12.000 бораца, и око 16.000 аустроугарских. Непријатељи су извештавали Беч да су на 500 квадратних метара планине Јагодње, само 22. септембра избројали више од 800 српских и 1.200 својих лешева.
Крвава битка у којој је доминирала борба прса у прса, рвање и клање, назива се још и официрска битка.
– Овде је погинуло 117 официра, а негде око 270 их је рањено и избачено из строја. Они су пружали врло важну подршку својим војницима. Дешавало се да пуковник јединице започне команду, а да је заврши водник или редов – каже Ристановић.
То потврђују бројни примери јунаштва појединаца, који су на овом пољу смрти завредели вечну славу.
– После задњег јуриша, који је извршио потпуковник српске војске Душан Пурић са својим војницима и затим погинуо, српска команда наредила је повлачење према Крупњу. Из тог разлога се та битка третира као пораз – објашњава он.
Тог 22. септембра 1914. године Душан Пурић издао је официрима свог 4. пука историјску заповест:
Војници, ми смо овде дошли да гинемо за отаџбину. Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих. За мном! У јуриш! За слободу и отаџбину!
Свестан тежине ситуације, војнике је овим речима повео у историју, а сам постао део ње.
– Он је погинуо у последњем јуришу и војници нису хтели да га оставе непријатељским војницима, него су га носили са собом два, три дана. Тек на наредбу Војводе Путника морали су да га сахране.
Ратни дописник париског Журнала Анри Барби извештавао је и о херојству принца Ђорђа Карађорђевића. Он је, видевши како српске линије одступају, резервни батаљон који је оклевао јер је остао без заповедника, повео директно у бој у ком је рањен, речима: Војници! Ја сам принц Ђорђе, син вашег краља! За мном!
О крвавим борбама вођеним на планини Јагодња можда најверније сведочанство оставила је чувена српска сликарка Надежда Петровић, која се овде нашла као болничарка Ваљевске болнице:
Борбе вођене на том положају биле су више но огорчене и очајне, борбе за истребљење. Сви командири чета, командири батаљона, водници, 5 команданата пукова, 5 потпуковника из деветог четвртог прекобројног, четвртог првог и другог позива и 64 официра из 18 пука изгинуло је и смртно рањено а војника управо је остало на половини из свију пукова. Има чета које су остале од 450 људи на 120 – писала је сликарка породици о ужасном стању на ратишту.
Капела на Мачковом камену
Подизање капеле на Мачковом камену иницирао је 1925. тадашњи министар грађевине Милорад Вујичић уз подршку Организационог одбора, чији су чланови били тадашњи председник Народне скупштине Љуба Јовановић, гувернер Народне банке Ђорђе Вајферт, др Арчибалд Рајс, као и тридесетак најугледнијих грађана Рађевине и Азбуковице.
– Пројекат спомен-костурнице поверен је архитекти Момиру Коруновићу, омиљеном дворском архитекти краља Александра. Као и за крупањске цркве, сав материјал за спомен-костурницу сакупљен је захваљујући сесоској моби. Највећи део материјала ископан је на делу данашњег села Кржаве и Планине, а до места комплекса преношен је воловским запрегама. Посмртне остатке 1931. сакупио је и пренео медицински део војске – каже Радован Ристановић.
Споменик у виду капеле са звоником на чијем врху се налази крст висок је осам метара, а израђен је од гранитних блокова. У унутрашњости капеле је фреско-икона Богородице са младенцем, рад сликара Живорада Настасијевића, брата чувеног песника Момчила Настасијевића. Простор око споменика је ограђен 1936. године. На стубовима капије су две спомен-плоче са стиховима Војислава Илића млађег, а између стубова и над вратима је натпис Отаџбина палим херојима.
Из серијала „НАСЛЕЂЕ КРУПЊА”. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Крупањ. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
