Шездесетих година прошлог века, када се под налетом индустријске робе многе занатске радње у Шапцу гасе, у шеширџијској радионици мајстора Матије Радоша радило се пуном паром. Мушки, женски, дечији шешири и капе свих врста излазили су из његове радње у Улици Небојше Јерковића, данашњој Мачванској, на главама Шапчана и муштерија из целе бивше Југославије. Матија и његов син Лука Радош, последње су шабачке шеширџије, а прича о њиховом занату дуга је неколико деценија.
Шешири Матије Радоша стизали су у све крајеве Републике (Фото: приватна архива)
Са само 12 година из Леденица код Босанског Шамца 1934. године дошао је у Сремску Каменицу да учи занат код чувеног мајстора Фотивец Антуна, власника фабрике шешира у Новом Саду. Након завршеног текстилног смера у новосадској Школи ученика у привреди, радио је пуних 12 година у вршачкој фабрици шешира. На овом месту упознао је своју будућу супругу Магдалену са којом долази у Шабац. Тако му је остао надимак – када би неко дошао издалека и желео да купи шешир, слали би га код Мате Пречанина, не зато што је био прек, напротив, већ јер је дошао са друге стране Саве.
Матија Радош у својој радњи седамдесетих година (Фото: приватна архива)
У Шапцу је 1954. године отворио радионицу за израду шешира у Масариковој, потом у улици Вере Благојевић – данас Маре Лукић Јелесић, а локал у ком је продавао робу купио је у улици Небојше Јерковића 11.
Матија и Лука Радош у својој радњи (Фото: приватна архива)
Иако је процедура прављења шешира веома сложена, Мато и Магдалена у почетку су их радили ручно, код куће, а касније су у дворишту сазидали већу радионицу. Временом су успели да купе бројне калупе, пресу, шиваћу машину и сав потребан алат. Материјал за израду шешира, односно туљке су куповали у фабрици „Бегеј“, а сламене шешире у Менгешу у Словенији. Иако нису имали радника, за један дан су правили и до 40 шешира.
Радња је постојала до 2006. године (Фото: приватна архива)
Продавали су претежно мушке, женске и дечје шешире. У понуди су биле и беретке, руске капе и качкети. У то време популарни су били шешири различитих и егзотичних материјала – од длаке аустралијског зеца, или они квалитетнији од даброве и камиље длаке. Ипак су најзаступљенији били сламени летњи и „меклауд“ шешири, које је мајстор Мато израђивао по угледу на заштитни знак популарног шерифа Меклауда.
Пре рата шешири су били модни детаљ, а у послератном периоду носили су се из практичних разлога, тако да је Мато имао муштерије из Македоније, Словеније, целе Србије, Мачве, Поцерине и наравно из самог града. Никада се није рекламирао, јер му је посао ишао добро и сви су знали за њега.
Велики мајстор свог заната (Фото: приватна архива)
Робу је продавао на околним сеоским и шабачком вашару, као и на београдском великом сајму. У граду није било више шеширџија, а мушки шешири могли су се купити још једино у Бегејевој продавници у продавници у главној улици,али ту је већ реч о индустријској роби.
Велику љубав према занату пренео је на сина Луку, који је прављење шешира, уз оца врсног мајстора, изучавао одмалена. У радионици је званично почео да послује 1971. године.
Са престанком рада фабрике „Бегеј“ опрема за израду шешира отежано се налазила, једино још у иностранству, што је подигло цену шешира и смањило број муштерија. Продаја се убрзо свела на вашарску трговину, која је често доносила минималну зараду, а самим тим се и ова радионица са дугогодишњом традицијом постепено гасила.
Оно што је сачувано од опреме (Фото: Народни музеј „Шабац“)
Деведесетих година прошлог века, кризних у свакој делатности, Радошева продавница радила је са прекидима. Син Лука је у асортиман уводио и конфекцијску робу, јер се од продаје шешира није могло живети.
Нажалост, нека боља времена за шеширџијски занат нису дошла. Мајстор Мато је преминуо 2000. године, а син Лука је због драстично смањеног обима посла био приморан да 2006. године затвори радњу. По престанку производње шешира и затварању продавнице, део Матијиног шеширџијског алата откупио је београдски шеширџија Горан Милошевић, власник радње у Балканској улици. Један део алата је, на срећу, нашао своје место у Народном музеју у Шапцу да сведочи о времену у ком је Шабац имао свог шеширџију.
Извор: „Послератне шабачке шеширџије“, Александра Јовановић
