Ovog septembra navršava se osamdeseta godišnjica od stradanja Šapčana u Krvavom maršu, u kom su Nemci, tokom odmazde 1941. godine, preko 5 hiljada šabačkih muškaraca sproveli u improvizovani logor u Jarku. Na tom putu smrti život je izgubilo najmanje 120 ljudi, a ostali su pretrpeli najrazličitije torture. Pored niza upriličenih zbivanja, kojim je obeležen događaj jedinstven u ratnoj Evropi, na Trgu šabačkih žrtava otvorena je izložba Krvavi marš 1941-2021.
Na otvaranju izložbe gradonačelnik Šapca dr Aleksandar Pajić naglasio je da je ovo jedan od najpotresnijih datuma u istoriji grada, te da je stoga važno negovati kulturu sećanja.
– Iako živih svedoka ovih događaja gotovo da više i nema, naša je dužnost kao zajednice da negujemo sećanje na prošlost i događaje koji su ostali zapamćeni u kolektivnoj svesti našeg naroda. Put u bolju budućnost nije zamisliv bez sećanja i istorijskog iskustva iz kojeg svako od nas, pojedinačno i kolektivno, treba da izvuče ispravne pouke – rekao je gradonačelnik.
Vođen ličnim porodičnim iskustvom u vezi sa ovim nemilim događajem, autor izložbe Stevan Marinković prikupio je dokumentarni materijal do sada nedovoljno poznat javnosti.
– Prvo što me je inspirisalo da radim film Krvavi marš pre dve godine je, jednim delom, i stradanje moje porodice. Moj deda Stevan Marinković preživeo je Krvavi marš i živeo do 1975. godine, a njegov rođeni brat Petar Marinković bio je u ustaničkim redovima i učestvovao u napadu na nemački garnizon u Šapcu 21. septembra 1941. Posle tog neuspelog napada, zarobljen je od strane nemačke vojske. Deda i on su se poslednji put videli u logoru. Bio je prebijen, a zatim streljan u šumi Šicara u Klenku. Imao je 20 godina. Mnogo je ljudi u gradu koji imaju ista iskustva – kaže Marinković.
Maršu smrti prethodio je napad cerskog četničkog odreda na Nemce, i gubici na obe strane. Nemačke trupe sa manjim brojem ustaša 23. na 24. septembar prešle su u Šabac i počele da vrše pretres stambenih objekata uz pljačkanje, paljenje i pustošenje. Tom prilikom najviše je stradao Kamičak. Po naredbi nemačkog genarala Franca Bemea 342. pešadijska divizija imala je zadatak da na prepad pokupi sve muškarce između 14 i 70 godina i da ih prebaci u koncentracioni logor, koji će divizija podići severno od reke Save.
Šabački muškarci pristigli dobrovoljno ili silom pred Tržnicu i hotel Jugoslaviju, sprovedeni su na polje Mihajlovac, današnje Vašarište. Predveče 24. septembra preko 5.000 Šapčana, među kojima su bili i Jevreji, dovedeni iz logora na Savi, u kolonama po pet naterani su preko mosta na levu obalu Save, u Klenak.
Miodrag Mile Vujić, poslednji preživeli učesnik Krvavog marša, tada je imao 15 godina, ali taj septembar 1941. godine ni danas ne može da zaboravi.
– Bilo je gadno na mostu, sa leve i desne strane stajali su sa bajonetima. Ja sam imao tu sreću da su oko mene bili ljudi koji su me držali, bio je i moj otac, ubacili su me u sredinu i tako smo protrčali. Dve noći smo bili na ledini u Klenku i onda su nas 26. septembra odvojili i poterali za Jarak – seća se Vujić.
Nemci i ustaše 26. septembra 1941, uz udarce i pucnje, pokrenuli su kolonu Šapčana trčećim korakom ka selu Jarak. Trčali su u koloni po petoro, već treći dan bez vode i hrane. Za nešto više od četiri sata imali su da pređu razdaljinu od 23 kilometra. Svi koji nisu mogli da nastave bili su na licu mesta likvidirani. U ovom maršu smrti život je izgubilo najmanje 120 ljudi.
– Ko nije mogao da se kreće, bio je ubijen. Oficir, koji je bio na konju, sa uživanjem je to radio. Takođe, i jedan ustaša na biciklu. Imao sam priliku da posmatram kada je pao moj profesor nemačkog jezika. Nije mogao dalje, obratio se Nemcu i bez milosti ga je ubio – priča poslednji živi učesnik marša.
Livada u Jarku ograđena bodljikavom žicom, sa kulama stražarama, bila je nova neizvesnost. U ovom improvizovanom logoru bili su od 26. do 30. septembra 1941.
– Bili smo bez vode i hrane. Rosom smo kvasili ispucala usta. Jeli splačine. Narednog dana naše Šapčanke došle sa zaprežnim vozilima, sa paketima. U početku su davali po imenu i prezimenu, posle su bacali preko žice i sve su snimali – kaže.
U kući Lazara Talića izdejstvovano je odobrenje kod komande koncentracionog logora da pohapšenima pruže pomoć posle višednevnog mučenja žeđu, glađu, batinanjem, pucanjem. Voda koju su im seljaci iz Jarka donosili na kolima od 28. septembra spasla je smrti mnoge Šapčane.
– Dogovor za vodu koja je trebalo da se daje zarobljenicima održao se u kući mog oca. Tu su se sastali predsednik sela folksdojčer, komandant Rume Bauer i komandant tog logora. Dogovorili su se da to bude samo voda i ništa više. Onda je nastao problem kako preneti toliku količinu vode, pa su nosili u buradima od 200, 300 litara. Obični bunari u blizini logora brzo su se iscrpeli, zato su im počeli donositi vodu sa Save – kaže Slobodan Boda Talić, meštanin Jarka.
Građani Šapca obeležili su mesto stradanja u selu Jarak. U znak zahvalnosti, na ulazu u mesto, podigli su česmu sa natpisom Za vodu, za ljubav, za bratstvo. Ta voda mnogima je spasla život i dala snagu za ono što će uslediti.
– Jednoga dana stigla je limuzina sa višim oficirima, pretpostavljam da je neko rekao da mi nismo banditi. Odmah se promenio tretman – kaže Mile Vujić.
Odlučeno je da se, zbog nepovoljnih tehničkih uslova, taoci prebace u novoformirani logor na Senjaku, prostor gradske kasarne. Nemci su pohapšene vratili 30. septembra 1941. godine.
– Nas mlađe su jednog dana pustili iz logora, a stariji su ostali i dalje – priča on.
Već narednog meseca streljano je oko 2.100 talaca ovog logora – Srba, Jevreja i Roma.
Iz serijala NASLEĐA TRAG. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
