Postoje ti neki ljudi, kako obično kažemo – legende ili simboli ulica Šapca, srasli sa našim sećanjima na detinjstvo i mladost, kao određena mesta, parkovi, reka našeg grada.
Svi se sećamo Marlene, stroge oniže starice, koja je umela da mrmlja sebi u bradu, i da sipa prekore i uvrede u lice onima koje nije simpatisala. Nije bilo svetkovine niti sahrane koju ova misteriozna žena nije ispratila, makar iz prikrajka. Oni koji su poznavali, kažu da je bila oštroumna i preka, volela je da popije i da se šali, valjda je tako lakše podnosila breme koje joj je život dodelio. Sa mnogima je prijateljevala, deca su je se uglavnom plašila, a najstariji sugrađani iznose nekoliko verzija povesti o njoj. Njen život je neproverena glasina, a pravu istinu znala je samo ona.
Poreklom Nemica iz Dortmunda, koja je tokom Drugog svetskog rata prebegla ovamo, u mladosti je važila za lepoticu – tvrde oni kojima je poznata Marlenina životna priča. Kažu da je mnogim znamenitim ljudima pomutila pamet svojom lepotom, a legendarna je njena tragična ljubavna storija o oficiru i detetu, rođenom iz ove veze, koje joj je oduzeto i za kojim je tragala i patila celog života. Poput junakinja iz Andrićevih i Stankovićevih pripovedaka i romana, i ona je očigledno bila žrtva svoje lepote i nesrećne sudbine, koja ju je napravila još jednom od takozvanih „božjih ljudi“.
Danas nema ni čuvenog „Čardaka“, starog mlina i doma za beskućnike, u kom je živela, u nekadašnjoj Ulici Mike Mitrovića, sadašnjoj Kralja Aleksandra, ni Marlene koja je, pomalo neverovatno, nesrećnim slučajem stradala u dubokoj starosti. Šapčani često u šali pominju da bi neku ulici ili kutak trebalo nazvati po njoj. U svakom slučaju, još dugo će ostati uspomena na nju i njenog vernog saputnika Draga.