Дистрикт
Занимљивости

МАЈСТОР БОРА КУЈЕ ВРЕЛО ГВОЖЂЕ И СТИХОВЕ

У крви му је ватра, а по ужареном гвожђу у седмој деценији бије као да му је 18. У својој радионици, док чекићем удара, Борислав Јовановић из Свилеуве кује и стихове. Тако има песму за свакога. До сада је, уз наковањ, написао око 8.000 песама.

Свилеуво, ала си ми фина,

Гвожђе кујем, камера ме снима.

Кујем гвожђе и стихове бројим,

Целог дана крај наковња стојим.

Кујем брусим и жељезо варим,

Остао сам ја још мајстор стари.

Занат злата вредан (Фото: Дистрикт)

Мајстор за десетак села Посавотамнаве муштерије дочекује и испраћа стиховима, и то све са једним циљем.

– Уживам да насмејем народ. Да будем весео човек и ја и они поред мене. Не волим људе који су задрти, љубоморни – признаје Бора.

Стихове ствара и увесељава људе (Фото: Дистрикт)

А своје знање градио је деценијама. Отац је желео да буде колар и настави породичну традицију, али он је схватио да то није за њега.

– Радио сам са њим дрвенарију, и једном дао ми да прережем неко дрво и ја то скратим за пар центиметара. Хтео је да ме убије. Одем код комшије ковача да видим како ће он да реагује кад скратим гвожђе. Али он стави у ватру гвожђе и искује још пет центиметара. Мени се свидео тај занат и кажем оцу да он прави дрво, а ја ћу гвожђе – сећа се мајстор својих почетака.

Није желео да буде колар (Фото: Дистрикт)

Тако је било тада, а тако и сада, на измаку седме деценије уз чекић, врело гвожђе и риму.

Вруће гвожђе па се лепо кује,

У три села наковањ се чује.

Многе справе направио захваљујући умећу (Фото: Дистрикт)

Успео је чак и робота да направи, јер, како каже, он не наплаћује рад, него знање, ког има на претек.

– Он мени помогне око грубих радова, после финиш ударим ручно и обрадим како ми годи. А некад су била тешка времена. Тад смо лупали моја жена и ја. Она зграби мацолу од шест килограма, ја са једне стране, она са друге. Тако се радило. Није било струје, брусилице, ничега. Само примитиван алат. После ју је спасила струја – шали се.

Направио чак и трактор (Фото: Дистрикт)

У Посавотамнави познају га по надимку Крајпут, јер је његов деда чак у време Турака имао кућу покрај пута. Храбрости им никада није мањкало, ни за шалу, ни за смех, јер време тако брже и безбрижније лети.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима