Umalo da ih oduva oluja, a preti da ih otera kiša, ipak, vašardžije ne napuštaju Mihajlovac, gde se najbolje provedu i najviše zarade od svih vašara po Srbiji. Šta je to ovde tako posebno, niko precizno ne ume da definiše, ali svi sa nekom setom govore isto – to samo ima na šabačkom vašaru. Tada zaborave i vetar i kišu, jer zabava kreće sedam dana pre roka, a traje i kad joj vreme nije. A tu, tik uz reku Savu, baš tih dana, oko Male Gospojine, vreme je za sve!
Posebno je sve – od čuvenih vašarskih atrakcija, kao što su razni ringišpili, šećerna vuna, alva, liciderska srca…Posebni su trgovci iz svih delova Srbije, ali i zanatlije starih zanata poput kazandžija, pintera, kovača, stolara… I tako, duže od jednog veka, svake godine, 21. septembra na popularnom Mihajlovcu sjate se posetioci iz cele Srbije da vide šta je to posebno na šabačkom vašaru.
Na najvećoj pijaci severozapadne Srbije gužva traje već nekoliko dana. Guraju se kupci ispred butika “pod vedrim nebom”, gde veseli prodavac svraća prolaznike. Podiže bundu i počinje da viče:
“Vidite ovu bundu. Ona košta samo trista dinara. Takvu bundu nije nosila ni Brižit Bardo. Kilogram pečenja košta 1.200 dinara, a ova bunda trista! Za kilo pečenja možete da kupite četiri bunde, to nema nigde, samo na šabačkom vašaru. I to nije obična bunda, već bunda od nerca”, ubeđuje prodavac ženu koja proba bundu.
Na ražnju se okreću prasići i jagnjići. Količina pečenja koja se ovde pojede tokom desetak dana vašara meri se u tonama. Roštilj na ćumuru peku majstori koji su u Šabac stigli iz svih krajeva Srbije. U zemljanim posudama krčka se svadbarski kupus.
“Samo pod našom šatrom pojede se dvadeset komada jaganjaca i prasića, a pljeskavice i svadbarski kupus i ne računamo”, kaže Vladan Jovanović iz Koceljeve.
Ali, to ne može da podmiri sav svet koji ovde dođe, pa je jedan kafedžija raspalio vatru i okrenuo vola na ražnju. Za dva dana ispekao je dva, a do kraja vašara očekuje da proda makar još jednog.
Da reklama prodaje proizvod, to su ovde odavno shvatili, pa se prodavci nadmeću kako da privuku mušterije. Velika gužva je kod Dražena Đelića. Veseli Sarajlija više zabavlja posetioce nego što prodaje.
“Mi imamo lekovite grudnjake. Oni su odležali u medu i nani. Ispravljaju kičmu, leče seboreju i perut. Imamo sve, za majke, za dame. Imamo i mušterije, hvala Bogu”, uzvikuje Dražen.
Na tezgama složene farmerice iz Novog Pazara, veš iz Arilja, a raritet ove godine su “mirišljave čarape iz Turske”. Dečak koji izviruje iza tezge nudi prolaznike da pomirišu čarape koje mirišu na parfem.
Majstori za slatkiše pakuju u kese ćeten alvu, koja na šabačkom vašaru “ide kao alva”. Tu su liciderska srca za zaljubljene, srcolike lizalice i svilene bombone.
“ Nije ih lako praviti. Treba od vrućeg šećera praviti bombone. Licedrsko crce nije toliki problem, ali treba strpljenja da se ukrasi”, objašnjava Nada Jaraković iz Užica.
U centralnom delu Mihajlovca smeštene su vrteške, vozići, gusarski brod, „kamikaze“, „supertvister“. Iz “kuće strave” pozivaju decu da dožive nezaboravno. Vozi se na suvom i na vodi, na patkama i konjićima raznim. Zabave je na pretek, za decu i odrasle.
Šatre su oblepljene posterima pevača sa estrade. Noću, kad grad utihne, ovde se ori do ranih jutarnjih sati. O šipke se kače i pevači i gosti. Sve za pare i provod.
Zbog svega ovog, vašar je završio u pesmi „Hoćemo li u Šabac na vašar“. Odgovor je uvek isti, jer ko jednom dođe, mora opet.