У Србији није реткост да се поред крштеног имена и презимена додају надимци. Међутим, обичај другог “крштења”, у Мачви је толико далеко отишао да има и оних који се не одазивају на кумово име. Потпуна збрка настаје код презимена, па многи поред два имена имају и два презимена.
– Ја сам по правом имену и презимену Миленко Малетић – почиње своју причу старац и све то документује подацима у личној карти.
Шале се на рачун надимака (Фото: Дистрикт)
Али, каже, да је све до поласка у школу мислио да се зове Драган.
– Кад сам пошао у школу, мајка ме је довела, увела у учионицу, а она је остала испред. Учитељица је почела да прозива ђаке, али никако да прозове моје име. Пошто она није прозивала Драгана, ја се нисам ни јављао. Она је прозвала Миленка, али ја нисам знао да се тако зовем. Онда ме је учитељица, сећам се, извела у ходник и питала да ли има неко од родитеља Малетић Миленка. Мати се јавила јер је она знала да се ја зовем Миленко. Онда је учитељица питала да ли је дете у реду, јер се не одазива на своје име и презиме – присећа се Миленко и додаје да и данас, ако у његовој улици неко тражи Миленка, сигурно неће моћи да га нађе. Евентуално да покуша са надимцима Дадов Шомпин, на које се, такође, одазива.
Миленко је до данас остао Драган, како су га прозвали деда и баба када се родио, али ни сам не зна из ког разлога. Међутим, то није реткост у Мачви што доказује, имеђу осталих и име власника колибе у којој су се често окупљају мештани.
– Да бисмо вам то доказали како ми најједноставније знамо ко је власник ове колибе, ми кажемо да је то Живорад Жића Пузић Цицвара Јоцић. Заправо, његово име је Живорад, ми га зовемо Жића, презива се Пузић, али пошто Пузића има доста у том селу, фамилију из које он потиче зову Јоцићи, а Цицвара је надимак. Ми не знамо да ли је он волео цицвару па га тако зову или због нечег другог – објашњава Слободан Милићевић, познатији у Богатићу као Бобан Тулин.
Презимена завршила у књигама (Фото: Дистрикт)
Није неуобичајено и у другим деловима Србије да се дају надимци, међутим, код Мачвана је понекад Милану надимак Горан, а Драгану Зоран. А тек код презимена настане права збрка, јер и свака фамилија има свој надимак, па није реткост да се уз име и надимак чују два презимена.
– Примера ради, ако узмемо Пузиће, њих има 63 куће у нашем шору. Скоро свака кућа, или неколико њих има свој надимак, на пример – Крављачини, Јоцићи, Седаловићи, Укљуковићи, Крижићи, Рогоњићи, Деспотови, Шврћићи, Конђићи, Лилићи, Ватраљевићи, Цујини…Ђонлића има 45 кућа и исто тако имају надимке међу којима су Гајдићи, Татићи, Ћирићи, Тутњавићи, Бркићи, Грковићи , Ицманови, Пашини, Булићи, Цурићи, Чичићи, Ашићи и други. Мартиновиће зову Гојковићи, Лацкови, Гајини, Ћелићи, Папулићи, Џабићи, Киселчићи, Игњићи, Гољићи, Макушићи, Главчинићи, Чичини, Муњићи, Пишоњићи, Пупићи, Аврамовић, Цволићи, Шабанови, Шећерови и тако даљ – објашњава Слободан Милићевић.
Надимке именима и презименима не знају како су добијали, али их се нису одрицали.
– Ја сам Драгољуб Буле Мурин Пузић Ватраљевић. Нешто сам добио рођењем, нешто одрастањем, а нешто сам наследио од фамилије. Одрастањем је било Буле, по оцу ме зову Мурин, а презиме Пузић је из групе Ватраљевић – прича Мурин који се не окреће када га неко зове по имену Драгољуб. Временом је постао Мурињо, па верује да ће његов син и тај надимак наследити.
Тек код презимена настала је права збрка (Фото: Дистрикт)
Ко разуме, разуме, а они су себи нашли начин да једни другима објасне о коме причају, а како то делује посматрачу са стране Мачванима и није баш много важно.
Можда се баш због тога жене у овом крају ретко одлучују да задрже своје презиме када се удају, јер ко зна како би тек то звучало.
У листу „Круг“ 1995. године објављена је прича Станимира Саша Ђерговића, дугогодишњег учитеља у мачванском селу Клење и познаваоца мештана, у којој се бави занимљивим подацима о фамилијама у Клењу, констатујући да велики број фамилија, које, осим званичног презимена имају и друга по којима су још познатији.
Ерцеговчевићи су се, како Ђерговић наводи у том тексту, доселили из Херцеговине и у прво време су носили презиме Херцеговчевић, али се временом прво слово изгубило. Домаћинства ове велике фамилије имају више надимака: Пурешевићи, Цевурићи, Ногићи, Крајцарићи, Пијуковићи, Мирјанићи, Ивчићи, Марчићи…
За Ногиће, како наводи у том тексту, предање каже да су ово друго презиме добили по хајдуку Ногићу, кога у роману „Хајдук Станко“ описује Јанко Веелиновић. Крајцарићи носе надимак по једном свом претку који је много волео да игра крајцарице. Још док је био мали, са својим вршњацима је бацао грошеве на линију, а отац је говорио: Ти ћеш бити права крајцара! И тако, сви његови наследници остадоше Крајцарићи. За Пијуковиће се прича да је један њихов предак био врло сиромашан и да је имао само један пијук којим је цео дан вадио пањеве и надничио код газде.
Шале се на свој али и туђи рачун (Фото: Дистрикт)
Ђерговић даље описује како су Ђенадићи постали Чикањићи.
“За Чикањиће веле да се њихов предак удавио у Дрини приликом купања. Његова два мала сина, пошто ни мајке нису имали, усвојио је и одгајио стриц који се није одвајао од деце. Сирочићи су заволели стрица и стално трчкарали за њим, говорећи: „Наш чикана, наш чикана!“. По томе и њихова фамилија касније добија надимак. Катанићи, пак, добише надимак по једном претку који је 1844. године у Шапцу видео мађарске војнике – катане. По повратку у село стално је тепао сину јединцу: „Ти си мој катана!“ Дечак је одрастао, прозвали су Катана, а његове потомке Катанићи. Чекићи су некада у својој породици имали неку бабу Станисаву, коју је цело Клење звало баба Чека. Кажу да је била врло паметна и отресита жена и да је живела више од сто година. Имала је много унучади и кад их неко упита чији су, они би одговарали:“Чекини, баба Чекини!“ – наводи се у тексту Станимира Ђерговића из 1995. године.
Пројекат „МАЧВАНИ – ДРУГАЧИЈИ ОД ДРУГИХ” суфинансиран је из буџета општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
