У шабачкој епархији, која обухвата два града, Шабац и Лозницу, као и шест њихових општина, Коцељеву, Владимирце, Богатић, Крупањ и Мали Зворник , годишње се склопи између 950 – 1.000 црквених бракова, а црквено се разведе од 105 до 110 брачних парова. Међу разведенима у овом делу Србије је и 12 свештеника.
“Како сам се надала, добро сам се удала”, све ређе је изговарана реченица међу савременим младама, јер многе од њих убрзо схвате да је то била лоша одлука. Томе иде у прилог податак Републичког завода за статистику да је на 35.921 регистрованих бракова у 2016. години у Србији, 9.046 разведено.
Црквена књига венчаних (Фото: Ј. Губелић)
У традицији српског народа је да се брак озакони и пред Богом и пред матичаром, јер су многи мишљења да црквено венчање пред Божјим изасланицима има већи значај. Питање важности је диксутабилно, али је питање одгворности готово подједнако, јер да би се ступило у нови црквени брак, православна вера налаже да се претходни разведе пред Црквеним судом.
Тада престаје да буде важна вечита дилема – чије “да” има већу тежину, пред матичаром или пред свештеником, или чије “не” је важније, грађанског или Црквеног суда.
Али, наша вера налаже да се без пресуде Црквеног суда не може ступити у нови црквени брак, па је и пред њим у шабачкој епархији последњих година велика гужва.
“Епархија шабачка има негде око 350.000 становника. Од тог броја склопи се у просеку годишње хиљаду бракова. Од њих отприлике разведе се негде око сто, што је десет посто. То није много, имајући у виду савремене услове живота и поимање брака, то није катастрофална пропаст. Од 200 особа у клиру, односно у мантији, има разведених дванаест. То је нешто мањи проценат, негде око шест одсто”, наводи др Љубомир Ранковић, протођакон.
Др Љубомир Ранковић ( Фото: Ј. Губелић )
И свештеници су људи, подсећа Ранковић, па и они увек “иду за својим народом” или “народ за њима”. Али за свештенике поправног нема уколико желе да остану у служби, док верницима црква дозвољава и други, па и трећи покушај, под условом да се претходни црквено склопљен брак разведе у цркви.
Црквени развод је техничка ствар, уз исте изговоре, углавном, неслагање карактера а ређе превара. Овај разлог, сам по себи носи грех, па је и казна већа. Они који се на то одлуче за развод треба да поднесу молбу Црквеном одбору, да донесу црквени извод из књиге венчаних, копију судског развода и да плате таксу, која износи 1.200 динара. Процедура је једноставна и нема препрека.
Обећање “док нас смрт на растави”, заменило је “док нас Црквени суд не растави”, а тек кад се то обави, може се у нове брачне воде пред Божјим изасланицима. У наредни брак, а таквих је годишње у овој епархији тридесетак, парови могу ступити само уз благослов Владике.
“Обред венчања и молитве које свештеници изговарају разликују се зависно од тога који брак по реду супружници закључују. Други брак који се склапа у цркви више личи на опело него на венчање. Он је пун покајничких уздаха. Оваквим обредима доминира осећање покајања, па и туге, због претходног венчања које није испунило свој циљ. Због тога се брачне круне (венчила), које симболишу ступање у људску и божанску заједницу, користе само приликом првог венчања. Венчање долази од речи венац, што значи цвеће радост, док други брак нема ту лепоту и веселост”, истиче Ранковић.
Венчани лист (Фото: Ј. Губелић)
Мићи, који свира испред цркве, сасвим је свеједно који је брак младенцима по реду, па развуче хармонику са једне на другу страну. Има своје тумачење црквеног развода, иако, као и многи раније није чуо да је то могуће.
“То вероватно траже опроштај од Бога”, прича кроз смех.
Али, ако један од будућих супружника ступа у други брак, а други први пут, онда је венчање као први пут. Црква је ту благонаклона, јер не жели том супружнику да ускрати благослов који му припада. У црквене књиге тада се у напомену наводи “други”. Интересантно је да у старијим књигама готово да нема такве напомене, што се не може рећи за ове новијег датума.
Стрчњаци су израчунали да брак у Србији траје у просеку 12 година, а кључна година за размирице је седма – таман када почене да се квари бела техника и свадбени поклони. Они храбрији тада затраже и црквени развод да би уз Божју помоћ могли да крену даље. Коме ни то не пође за руком, остаје да се нада да ће бити трећа срећа.
Све више је оних којима у напомени стоји „други“ (Фото: Ј. Губелић)
Како је у другим културама:
Католичка црква пропагира да брачне заједнице склопљене пред Богом морају да буду вечне и да не могу бити раскинуте. Иако се још пре три године спомињало како ће папа Фрањо олакшати поступак католицима да се разведу и поново венчају под окриљем цркве, то се није десило. Процес црквеног развода често траје годинама и цена достиже чак и неколико хиљада долара. Да би поништење брака било одобрено, случај је морао да буде изнет пред два црквена трибунала. Они који су раскинули заједницу, а нису добили поништење брака од цркве сматрају се прељубницима и није им омогућено причешће.
Исламско право само у изузетним случајевима признаје развод објашњавајући то тиме да је Пророк нагласио да је развод (талак) мрзак Алаху. Формално, а и практично углавном је мушкарац тај који тражи развод (жена у малом броју случајева може да затражи развод, и то ради посредно преко неког од мушкараца из своје фамилије). До развода долази ако су обе стране сагласне, а у извесним случајевима до развода долази и ако нека од страна у потпуности не испуњава брачне обавезе. Приликом раскидања брачне везе узима се у обзир и неслагање карактера, темперамента и непостојање узајамног разумевања. Током исламског развода постоји период чекања током развода. Тај период траје три месеца да би се утврдило да жена није трудна. Ако је жена трудна, онда период чекања траје до рођења детета. Период чекања је потребан да евентуално додје до помирења. Супружници се могу два пута разводити и поново венчавати док је трећи развод био неопозив сем ако се жена не уда за другог мушкарца и након тога се и од њега разведе
