Љуба Павловић – угледни шабачки научник и професор

Иако по рођењу није био Шапчанин, он је Шабац волео и вишеструко га задужио својим научним и професорским радом. Као угледна личност, професор и директор Шабачке гимназије, а затим и председник општине, био је покретач многих културних и друштвених дешавања, а за његово име везује се и оснивање Музеја и Народног универзитета у Шапцу. Захваљујући Павловићу, град је добио попрсја Јанка Веселиновића и кнеза Иве од Семберије, као и споменик жртвама из балканских и Првог светског рата. Објавио је значајне студије на основу антрополошко-географских истраживања, и као близак сарадник Јована Цвијића остварио напредак на овом пољу.
Љубомир Павловић родио се 2. августа 1865. године у Клинцима, селу крај Ваљева, у старој и угледној породици Тодорића. Основну школу завршио је у Петници, а при упису у школу отац му је променио презиме у Павловић, по деди Павлу. Гимназијско образовање стицао је у Ваљеву и Крагујевцу, као матурант учествовао у краткотрајном српско-бугарском рату 1885. године, а наредне се уписао у Велику школу у Београду, одабравши одсек природних наука, где је имао прилику да слуша хемичара Симу Лозанића, геолога Јована Жујовића, а од готово пресудног значаја било је Љубино познанство са земљаком Јованом Цвијићем.

За завршну тезу узео је геолошко истраживање планине Влашић са огранцима, у западном делу Србије, што је професору Павловићу донело углед у средини у којој је започео професорску и научну каријеру.
Постављен је 1892. године за професора Ужичке гимназије, где му је ученик био Димитрије Туцовић. Од 1894. до 1899. године је професор у Ваљеву, али пре свега посвећен антропо-географским истраживањима, на шта је утицао Јован Цвијић позивом о изучавању села, а да би то постигао Павловић се прихватио дужности школског надзорника, најпре за округ ваљевски, а затим и шабачки. Обављајући ову дужност остао је у лепој успомени савременика, а према мишљењу шабачког професора Жике Поповића, послужио је Бранимиру Ћосићу за лик школског надзорника у роману “Покошено поље”. У школу се вратио у јесен 1903. године, када је постављен за професора Шабачке гимназије.
Време проведено у гимназији било је најплодније у његовом раду. Као један од најугледнијих професора Гимназије предавао је више предмета – географију, геологију, науку о природи и математику, а у Вишој женској школи и физику. У Гимназији је биран на бројне позиције, а 1913. године постављен је на дужност директора Више женске школе. И поред заузетости, Љуба Павловић је у Шапцу завршио започета антропогеографска истраживања у ваљевском округу и отпочео нова у ужичком крају и Горњем Подрињу. У познатој едицији Српске краљевске академије Насеља српских земаља штампана су му два рада – “Колубара и Подгорина” 1907. и “Антропогеографија Ваљевске Тамнаве” 1912, а 1914. је постао стални сарадник научног часописа Гласник Српског географског друштва, чији је оснивач и први уредник био Јован Цвијић.

Јован Цвијић је Љубу Павловића бодрио да истраје у започетом послу, знајући да у паланчкој средини људи лако одустају. Једна слика из сусрета са њим остала је Љуби дубоку урезана у памћење, а испричао ју је Жики Поповићу: „Када је, једном приликом, Љубомир Павловић отишао код Цвијића, задржао се касно у ноћ, у његовој кући. Цвијић је спремао неку географску карту, па је на под био простро једну огромну скицу. Павловић је напустио собу у којој је Цвијић остао, задубивши се у рад. Сутрадан кад је Љуба Павловић поново, ујутро дошао у Цвијићеву кућу, да се поздрави са Цвијићем, јер се тога дана враћао у Шабац, нашао је Цвијића како, у дубоком сну, испружен по поду, по географској карти, спава сном праведника…“
Павловићев научни рад прекинуо је рат у којем му је пропала антропогеографска студија “Ужичка Црна Гора”, чије је штампање започето 1913. године, а прибављена је и литература и сва документација о Соколској нахији.

У Првом светском рату Љубомир Павловић био је начелник Војне станице у Ужичкој Пожеги, преживео је албанску голготу, а на Солунском фронту радио је у Војној пошти Дринске дивизије. Био је професор Српске гимназије у Волосу, у Грчкој, а по повратку у отаџбину у Шабачкој гимназији је од 1919. до 1924. године обављао дужност директора, након чега је отишао у пензију. Ослобођен школских обавеза посветио се публицистичком, културном и друштвеном раду, блиско сарађујући са Жиком Поповићем. Покретао је и учествовао у многим акцијама од ширег значаја, као и у раду културних установа – био је председник Шабачке народне књижнице и читаонице, Одбора за обнову Вукове куће у Тршићу и Вуковог дома културе у Лозници, а за његово име непосредно се везује и оснивање Музеја и Народног универзитета у Шапцу. Шабац је, захваљујући Павловићу, добио попрсја Јанка Веселиновића и кнеза Иве од Семберије, као и споменик жртвама из балканских и Првог светског рата. Угледан и цењен, Павловић је, мимо своје воље, именован за председника шабачке општине и ту дужност обављао од 1929. до 1931. године. Био је већник Дринске бановине у Сарајеву, а под старе дане покренуо је недељни лист Истина, у ком су сарађивали студенти, радници и познате личности Шапца.
Умро је у ноћи између 2. и 3. септембра 1936. године у Шапцу. Његовом смрћу град је доживео огроман губитак у интелектуалном и културниом смислу, а штампа је забележила да се на сахрани, 4. септембра сабрао сав виђенији Шабац. У име Гимназије говорио је директор Александар Донковић, опело је, уз асистенцију 11 свештеника, обавио епископ Симеон, који се у име епархије и православне цркве опростио од Љубе Павловића. Испред Удружења Подринаца у Београду говорио је прота Радисав Ружичић, а на Доњошорском гробљу, у име Шабачке народне књижнице и читаонице, Живорад Жика Поповић. Саучешће породици изјавила је и Српска краљевска академија наука.

Љуба Павловић женио се два пута. Први пут 1890. године оженио се Љубицом Јовановић, ћерком ваљевског проте Радомира, са којом је имао једанаесторо деце, од којих је двоје рано умрло. Жена му је страдала у збегу, у Лесковцу 1915. године, где јој је подигао споменик. По други пут се оженио 1919. године учитељицом Персидом Ојданић, синовицом војводе Петра Бојовића, удовицом професора Стевана Стојановића која је такође била угледна и виђена Шапчанка. О њој је Шабачки гласник писао као о реткој „жени просветитељки“, која је у Великом рату била болничарка, борац велике војске Црвеног крста. Персида је била активна у Колу српских сестара, Друштву за чување народног здравља, Шабачкој читаоници и другим удружењима и установама. За свој рад одликована је Орденом Светог Саве четвртог степена, Златном медаљом Црвеног крста, Крстом милосрђа и другим одликовањима и похвалницама. Умрла је само неколико месеци после мужа.

У сећањима старог Шапчанина Воје Павловића-Кикића,који је добро познавао Љубу Павловића стоји белешка о љубави Љубе и Персиде:
„Као студент волео је своју другу жену Лулу, малог раста, а он је био крупан, права људина, и необично простодушан, отворен, неискварен. Међутим, њихови родитељи се нису сложили да склопе брак и он се оженио кћерком једног ваљевског проте. Када му је умрла прва жена, и Лула је остала удовица те се њих двоје венчају и у старе дане остваре свој сан”.

Воја Павловић-Кикић описао је Љубу Павловића као „чудну природу“, демократу и помало тврдоглавог, и објашњава како је дошло до тога да Павловић постане председник општине:
“Био је по убеђењу демократа, али се није истицао у политици. Више се ангажовао када су га демократи на једном збору изабрали за свога председника. Он је једно време био и председник општине у Шапцу, постављен указом за време диктатуре. То се десило мојом иницијативом. Ја сам био добар пријатељ са министром Војом Маринковићем. Једнога дана седео сам са Војом у његовом кабинету и Воја ми је причао како немају човека кога би поставили за председника општине у Шапцу. Ја му тада предложим Љубу Павловића, јер је Љуба имао велики углед у граду, био је наш демократа, и то може да нам користи. Маринковић је прихватио мој предлог и ускоро је Љуба постављен за председника. Ја сам му ту новост први саопштио, пре доласка декрета. Међутим, он је био помало тврдоглав, радио на своју руку, није слушао одборнике говорећи да га они нису ни поставили. Због тога му је одбор указао неповерење. Био је око две године председник општине.“ Љубомира Павловића политика није занимала. Био је одвише честит да би му било лагодно у њеној служби. Осећао је дужност да помогне Шапцу, био је високо изнад паланачких осредњости. У септембру 1934. године одликован је за мирнодопске заслуге Орденом Светог Саве трећег реда.
Одмах након смрти, на предлог Жике Поповића, под покровитељством Народне књижнице и читаонице, основан је Павловићев фонд, а покренута је и акција за подизање попрсја Љубомира Павловића, која до дана данашњег није реализована.

Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

Свидео вам се текст?