Život u Mačvi pre jednog veka nije se mogao zamisliti bez koliba. Kućice zidane uglavnom od blata i slame, bile su utočište u sezoni poljoprivrednih radova. Tu su podizani drveni obori za sitnu stoku, svinje i ovce, a život se odvijao od ranog proleća do kasne jeseni. Nekada ih je bilo na desetine, a danas je ostala tek poneka, poput kolebe u Mačavanskom Belotiću, da priča priču o jednom vremenu koje je obeležilo mačvansku ravnicu.
,,Te kućice su vrlo proste, tek koliko za to da čovek ima gde zakloniti glavu od kiše i zla vremena. Građene su ovako: udare se četiri sojira ( direka ) učetvrt. Naokolo se uplete prućem, ali se ostavi rupa za vrata i badža, koja je služila mesto prozorčića, pa se ono pruće ulepi blatom da ne bi vetar produvao. Ozgo se pokrije krovinom ili korom od drveta,, – napisao je u romanu ,,Hajduk Stanko,, pesnik ravnice Janko Veselinović.
Baš jedna takva i danas opstaje u hladu u krošnji stoletnih topola i samoniklih dudova, na međi između sela Štitar i Mačvanski Belotić. Stoji netaknuta kao u prošlom veku kada je Prelićima značila i zaklon i dom.
-Znači mnogo. To ne može da se plati. To su uspomene, sećanja na detinjstvo, odrastanje, mnogo toga. Ja sam kao mali ovde odrastao, a moj otac proveo vek – priča Slobodan Prelić.
Do kolebe usred mačvanske ravnice, između polja kukuruza, stiže stazama koje je sam utabao. Sa istim osećanjem kao kada je bio dečak. Tada je dolazio peške, nekoliko kilometara samo da oseti miris poljskog cveća i okupa se u kanalu nedaleko od kolebe.
-Jednostavno, jedan deo života je ovde, najkraće rečeno. Ja to ne znam, ne mogu da opišem. To treba da osetiš iz duše. To je nešto tvoje, što ne može da se kupi. Možete da kupite vi šta god hoćete, ali kad vas nešto veže za to emotivno, to je to ne može da se kupi – priča kroz suze.
U 15-ak kvadrata stalo je sve što je potrebno za život – krevet, fotelje i kredenac.
-Ovde je kauč. On može da se razvuče pa mogu dvoje da spavaju. Imam foteljice. To sam skupljao, dao mi ovaj, dao mi onaj, ali sam nekako ukomponovao to sve – pokazuje stari nameštaj.
Slobodanovi preci ostavili su ovde svoje uspomene, baš kao i on. Na zidu uramljena crno bela slika sa venčanja njegovih roditelja, a po zidovima gobleni i repordukcije slika.
-Na ovoj slici smo otac, mati i ja kad sam bio mali. To je slikano šezdesetpete, šeste ja nisam bio pošao ni u školu – pokazuje Slobodan vrednu uspomenu na crno beloj fotografiji okačenoj na esker na zidu.
Tišinu ovde ništa ne može da naruši, kao ni tamu kada padne mrak.
-Kada dolazim ovde ja obično koristim sveću. Ali, inače, otac je koristio fenjer i lampu na gas. Evo je tu gore na zidu – priča.
Da li vam je danas problem što nemate struju?
-Zašto bi bio problem?! Mi smo samo na to navikli – kaže Slobodan koji lampu ne pali jer ne može da nađe gas za nju.
Skromna kućica od cigle, koja je zamenila okućnicu od blata i slame, za ovu porodicu bila je drugi dom. Tu su držali stoku i obrađivali njivu od Đurđevdana – hajdučkog sastanka, pa do Mitrovdana – hajdučkog rastanka.
-Pokojna majka je dolazila tu predveče da muze krave. Onda ovde prenoći, pa onda ujutru to mleko se nosilo i predavalo u nekadašnje zadruge. Onda opet tako idući dan predveče dođe pa muze. Bivalo je tu do 30 i 40 litara mleka, pa se to sve na biciklu nosilo, jer tada nije bilo auta – priseća se Slobodan davno prošlih vremena.
Ipak, nisu oskudevali ni u čemu. Život nisu mogli da zamisle bez ovakvih kućica koje su bile privremeno sklonište u sezoni poljoprivrednih radova. Razbacane po atarima, čuvali su mitove mačvanskih predaka. Kada bi i Mačvane pitali šta im znači ova okućnica, oni bi odgovarali: “Treba nam ko leba”. Otuda i naziv ovih imanja koleba.
Život u njoj ne bi mogao da dočara ni čuveni pesnik mačvanske ravnice Janko Veselinović. To mora da se doživi.
-Ovde leti kad spavate morate da se pokrijete. Tolika je hladovina i prijatno i lepo. To treba da se oseti, da se oseti zora, da se osete mirisi, cvrkuti ptica. To ne može da se opiše. Ne znam, ja nisam pisac, ne mogu da opišem, ali mora da se doživi – priča.
Nekada ih je bilo na desetine u svakom Mačvanskom selu. Osim običnim ljudima, one su bile inspiracija umetnicima ravnice, od Janka Veselinovića, Milorada Panića Surepa do Milića od Mačve. Danas je ostala tek po koja, napuštena i oronula.
-Jedna ili dve, eventualno u koje neko pomalo dolazi, a nekada, u krugu od kilometar bilo je 12 ovakvih kao ova. Samo preko ovog kanala bilo je četiri – priča sa setom u očima.
Zato je njihova vrednost za vlasnike posebna.
-Kad me pitaju pošto bih ja to prodao, ja kažem da nema para. Zbog mnogo čega. Neko će kazati, pa kako nema para?! Ali, nema para – isključiv je Slobodan.
Ovaj nadaleko redak svedok prošlih vremena uprkos prolaznosti opstaje u hladu stare kruške Takuše. I dok se opraštamo od kolebara, otkriva nam brigu koja ga godinama tišti, da li će sa njegovim odlaskom nestati i njegova koleba.
Kolebe su se vrlo često javljale i kao predmet slikarske i književne inspiracije. Najveći mačvanski slikar, Milić od Mačve u svojoj Povjesnici piše da je 1956. godine proveo “tri čudesno lepa meseca“, slikajući u kolibi u potesu Nakućište u selu Belotić. Boravak u Nakućištu, u “raju svoga detinjstva“, najpresudnije je uticao na njegovo “slikarsko rađanje“.
O kolebama je pisao Milorad Panić, pesnik i istaknuti kulturni poslenik, rođen je u Glogovcu, u Mačvi.
Milorad Panić Surep – KOLEBARI
Ima ih svuda po Balkanu,
čiča zaraslih u brade bele.
Sami sa sobom pričaju u dugu danu
grdeći vrapce i hvaleći pčele.
Njihov je svet i sav smisao
neki pleteni tor i nebo promenljiva oka;
ko jagnje krotka im misao
ne ide dalje od bašte bosioka.
Njihova ljubav sasvim prosta,
zračeći svemu radost i mir,
pred namernika – gosta
iznose najlepši med i sir.
Uz lulu sa žiškom žari
i satljik rakije od tri leta
pričaće vam svu noć sve stare stvari
i kako belim cvetom šljivik cveta.
Ne čudite se ako u zoru ranu
i staroslovenski progovori starac tih.
Ima ih svuda po Balkanu,
zaboravila je i smrt na njih.
Projekat „MAČVANI NAD MAČVANIMA” sufinansiran je iz budžeta opštine Bogatić. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
