Krstivoje Ilić bio je najveći elegičar novije srpske pesničke tradicije, ovenčan brojnim priznanjima i dvostrukom nagradom za životno delo. Opevao je detinjstvo, ljubav, tugu, kosovske, mišarske i cerske junake, a svom zavičaju u amanet ostavio neprocenjivo stihovano blago. Uz njegove su pesme stasavale generacije, zastupljen je u antologijama poezije za decu i odrasle, prevođen na nekoliko jezika, i kao malo ko slavljen, cenjen i poštovan od publike, kritike i kolega književnika.
Rodio se 3. marta 1938. godine kao poslednje, sedmo dete roditelja Zagorke i Milovana u Vila Leski – zaseoku Brdarice kod Draginja. Gotovo mitski prostor pesnikovog detinjstva bio mu je neprestana inspiracija. Labudovi nad Vila-Leskom (1977), Jastreb na nišanu (1980), Proleće u Draginju za odrasle (1974) i decu (1997), Male ljubavne pesme (1989), Dečak iz Vila Leske (2002) – sve govore o neraskidivoj vezi sa ovim krajem. Rodnoj Brdarici i Draginju, gde je završio osnovnu školu i napisao prve stihove, vraćao se rado zbog najmlađih čitalaca.
– Voleo je da dođe u školu u Draginju u koju je išao. Držao je tribine za učenike, deca su čitala njegovu poeziju, to su bili zaista lepi susreti. Ranije je obavezno dolazio barem jednom godišnje u Brdaricu, ali u poslednje vreme nije bio u mogućnosti zbog zdravstvenog stanja. Najbliža rodbina mu je preminula i kuća više ne pripada njegovim Ilićima – kaže Slobodanka Ilić, učiteljica u OŠ „Mića Stanojlović“ Draginje.
Pa, doviđenja, draga deco zavičaja! Uvek ću biti uz vas. A kad me jednom ne bude, ostaće moje knjige da žive sa vama, i sa svom srpskom decom. Zauvek! – poručio je đacima svoje škole u tekstu U cvetnom vrtu rodne Brdarice, objavljenom u Glasu Podrinja 2004. godine.
A njegova je priča počela po osmogodišnjoj maturi, kada Krstivoje postaje odbegli dečak iz Draginja, koji sreću traži u obližnjem gradu. Pobožnost, ime hrišćanske simbolike i izvesna karijera, podstakli su njegovog oca da sina školuje za sveštenika, čemu se tek zarudeli pesnik oštro usprotivio.
– Krstivoja sam upoznao u prodavnici u Pop Lukinoj ulici gde sam bio poslovođa. Jedan dan on se pojavio na vratima, imao je 15 godina. Došao je iz njegovog sela da traži posao u Šapcu. Bio je sav dramatičan i tražio je da ga primim za učenika u trgovini i da mu, kao član Trgovačke komore, pomognem da upiše Trgovačku školu. Nisam imao kuda, pomogao sam detetu. Pomogli smo mu i oko smeštaja. Kasnije je promenio nekoliko radnji – bio je i poslovođa prodavnice u selu Krivaja. Tamo je, sažaljiv prema meštanima, davao robu na veresiju, a umeli su i da ga pokradu, pa je zbog toga odgovarao i pred zakonom – iznosi prvi Krstivojev šef Dimitrije Milinković anegdotu o njegovim trgovačkim počecima i nevinom stradanju iz kog su nastale Elegije iz kazamata (1989).
To ga nije sprečilo da paralelno sa trgovinom, pohađa Višu pedagošku školu i stekne učiteljsko zvanje. Bavio se kulturom, bio je dobar šahista, voleo je i fudbal, ali vođen unutrašnjim umetničkim porivima odlazi u Beograd.
– Upoznao sam ga kao gimnazijalac dok je išao u Pedagošku. Ja ga tada nisam znao kao pesnika nego kao fudbalera. Voleo je da igra fudbal u mišarskoj Slatini, družio se sa fudbalerima, sportistima. Sedamdesetih je radio u SIZ-u kulture u Šapcu, ali nije bio zadovoljan tim poslom i odlazi u Beograd. Tamo počinje da živi kao književnik, pesnik – priča Steva Simić, predsednik Zadužbinskog društva Prvi srpski ustanak Mišar.
U prestonici je upisao književnost na Filološkom fakultetu i otpočeo novi život.
– Njegova popularnost je počela od studentskih dana. Elegije iz predgrađa i Elegije iz kazamata, zatim ljubavna, pa i erotska poezija – Soneti za kurtizane, pribavili su mu u to vreme status najpopularnijeg pesnika Studenjaka. Pisao je savršene ljubavne pesme, bio je vrlo slušan na pesničkim okupljanjima. Našao je put do publike i njihove pažnje – objašnjava Ljubomir Ćorilić, pesnik i prijatelj.
Bio je omiljen i među pesnicima. Ovom jezičkom virtuozu mnogi nisu mogli na crtu da stanu. A on je stihove stvarao precizno i lako. Talenat i sposobnost improvizacije rečima davali su mu samopouzdanje.
– Sjajan pesnik, ekstravagantan, duhovit, uvek spreman za šalu, u centru pažnje kada su razgovori o poeziji u pitanju. Pričao mi je anegdote iz života u Beogradu – na pesničkim okupljanjima neko bi zadao određenu reč na koju je bilo potrebno osmisliti stihove. Ne samo on, mnogi su mi pričali da je Krstivoje gotovo uvek pobeđivao na tim nadmetanjima – kaže aforističar Rade Đergović.
I upravo, reč je za njega bila svetinja, a svevideći nemir učinio ga je plodnim. Sa asketskom posvećenošću stvarao je izraz na kom bi mu pozavideli i najveći majstori pesničkog zanata.
– Imao je razvijenu pesničku percepciju, kritički odnos prema životu i stvarnosti u kojoj je živeo i iz takvog odnosa se uvek rađaju motivi. Kada je reč o ostvarivanju pesničke forme, bio je nastavljač orfejskog odnosa prema poeziji, jedan od vrlo retkih koji je dolazio do savršenstva forme. Sigurno najbolji savremeni srpski elegičar. To je teška pesnička forma ali je uspevao da je izbrusi tako da niko nije mogao da mu zameri bilo šta – kaže Ćorilić.
A sve ljubavne stihove, sve radosti i sve tuge svojih elegija posvetio je njoj, voljenoj supruzi Slavki, profesorki biologije iz Šapca. Ova neobična i svenadahnjujuća ljubav imala je prepreke koje su zaljubljeni pesnik i njegova, ponekad nedostižna muza, katkad prevazilazili, a katkad ne.
– Slavka mu je mnogo značila, od te ljubavi napravio je neku vrstu legende, to su znali svi njihovi prijatelji. Dva puta su se spajali i rastajali – priča Ljubomir Ćorilić, koji ga je i pesnički i privatno veoma dobro poznavao.
I u dobru i u zlu, Slavku je voleo i čekao punih šest decenija, sve do njene smrti u julu 2020. godine. Posle toga umeo je, da na tragu Orfeja, izjavi: Mislio sam da je ljubav prolazna, ali nije.
Napisao je oko 30 zbirki pesama za decu i odrasle, a teško je proceniti broj njihovih izdanja. Samo Male ljubavne pesme imale su deset izdanja, a Mišarske elegije upravo su po šesti put ugledale svetlo dana. Razdor u sluhu ruže (1973), zbirka sa kojom je počeo, Prigovor Orfeju (1987), Jesenji predeli (1990), Katreni o vinu (1992), Sabor besmrtnika (1996), U sudnji čas (2001), Elegije nad gorama i vodama (2003), Cerski epitafi (2014) samo su neke od zbirki.
– Pedeset godina on je bio na sceni, na pozornici srpske poezije. Daleko bi nas odvelo kad bismo nabrajali sve zbirke koje je objavio. I ne mogu da se setim nijedne nagrade koju u međuvremenu nije dobio – kaže Dobrilo Aranitović.
A od 1990, zaista, gotovo da nema godine u kojoj nije dobio neko priznanje.
Dobitnik je najvećeg književnog priznanja Kosova i Metohije – nagrade Lazar Vučković 1990, zatim Zlatnog ključića za najboljeg dečjeg pesnika u Smederevu 2009, a četiri godine kasnije, za Kolaste azdije pripala mu je Vitezova nagrada za životno delo i izuzetan doprinos u književnom stvaralaštvu za decu. Mišarskim elegijama 2015. godine uručeno je jedinstveno priznanje Reč i zaveštanje, a 2017. u Aranđelovcu Krstivoje dobija nagradu za rodoljubivo pesništvo Odzivi Filipu Višnjiću. Tu su i nagrada za kulturu Žika Popović u Šapcu, Povelja Zadužbinskog društva Prvi srpski ustanak Mišar za Elegije nad gorama i vodama 2003, a ovenčan je i sa tri velika priznanja – Pečatom varoši sremskokarlovačke, Višnjićevom poveljom i Krunom Despota Stefana Lazarevića.
Velikom poveljom Jevrem Obrenović 2014. godine proglašen je za ličnost grada Šapca.
Prvi je dobitnik nagrade Brankovog kola – Stražilovo 2019. godine, za celokupni pesnički opus. Iste godine dobio je Povelju za životno delo Udruženja književnika Srbije, čiji je bio dugogodišnji član. A veliko i važno priznanje iz Pariza stiglo je krajem 2020 – Duša zavičaja, Fondacije Nićiforović.
Prijatelji kažu – mislio je da će živeti kratko, a poživeo je 84 godine jer živeo je da bi stvarao. Posle 30 godina provedenih u Beogradu vratio se u Šabac, da opeva najvažnije istorijske momente svoga kraja.
– Obnovio je patriotsku poeziju ovog kraja. Opevao je Karađorđa, Luku Lazarevića, Stojana Čupića, Miloša Pocerca, Vićentija, Ciganina iz Draginja, koji je poginuo na Mišaru. Opevao je i Jovana Cvijića, Vuka Karadžića, Stojana Novakovića i Janka Veselinovića. Biti tako sjajan pesnik i elegičar može biti samo čovek velike samilosti, velike osećajnosti – ističe Dobrilo Aranitović.
Zagledan u poeziju kao u jedino imanje, nije imao mnogo, ali je duhom imao sve. Neopterećen sujetom, čistog srca, dobar drug, osećajan, mudar i duhovit sagovornik, bio je svugde rado dočekan. Radovali su mu se svi – publika, prijatelji i kolege književnici. I svako je za njega imao reči hvale.
– Naše prijateljstvo je izraslo iz mog praćenja njegovog rada i nagrada. To što su ljudi tada govorili o njemu je bilo sa ogromnim poštovanjem, toliko značajno, puno emocija. Jedno izuzetno poštovanje prema delu koje bih volela da traje u nama koji ostajemo, jer toliko toga je zavredeo – kaže novinarka Svetlana Ljubić.
I u danima pred smrt voleo je da mu se čita, razmišljao je o novoj knjizi, nekom novom izboru pesama. Preminuo je 22. avgusta 2022. u stanu prekoputa Medicinske – Zelene škole kojoj je darovao predivnu himnu. Ovenčan priznanjima, a bez ičeg svog, sahranjen je samilošću prijatelja i poštovalaca. Isti su mu podigli i grobno obeležje, a simbolično, kako pesniku stražilovske linije dolikuje, odali i posebnu počast na ovom mitskom brdu.
Iz serijala ZNAMENITI KOCELJEVCI. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Koceljeva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
