Крстивоје Илић био је највећи елегичар новије српске песничке традиције, овенчан бројним признањима и двоструком наградом за животно дело. Опевао је детињство, љубав, тугу, косовске, мишарске и церске јунаке, а свом завичају у аманет оставио непроцењиво стиховано благо. Уз његове су песме стасавале генерације, заступљен је у антологијама поезије за децу и одрасле, превођен на неколико језика, и као мало ко слављен, цењен и поштован од публике, критике и колега књижевника.
Родио се 3. марта 1938. године као последње, седмо дете родитеља Загорке и Милована у Вила Лески – засеоку Брдарице код Драгиња. Готово митски простор песниковог детињства био му је непрестана инспирација. Лабудови над Вила-Леском (1977), Јастреб на нишану (1980), Пролеће у Драгињу за одрасле (1974) и децу (1997), Мале љубавне песме (1989), Дечак из Вила Леске (2002) – све говоре о нераскидивој вези са овим крајем. Родној Брдарици и Драгињу, где је завршио основну школу и написао прве стихове, враћао се радо због најмлађих читалаца.
– Волео је да дође у школу у Драгињу у коју је ишао. Држао је трибине за ученике, деца су читала његову поезију, то су били заиста лепи сусрети. Раније је обавезно долазио барем једном годишње у Брдарицу, али у последње време није био у могућности због здравственог стања. Најближа родбина му је преминула и кућа више не припада његовим Илићима – каже Слободанка Илић, учитељица у ОШ „Мића Станојловић“ Драгиње.
Па, довиђења, драга децо завичаја! Увек ћу бити уз вас. А кад ме једном не буде, остаће моје књиге да живе са вама, и са свом српском децом. Заувек! – поручио је ђацима своје школе у тексту У цветном врту родне Брдарице, објављеном у Гласу Подриња 2004. године.
А његова је прича почела по осмогодишњој матури, када Крстивоје постаје одбегли дечак из Драгиња, који срећу тражи у оближњем граду. Побожност, име хришћанске симболике и извесна каријера, подстакли су његовог оца да сина школује за свештеника, чему се тек зарудели песник оштро успротивио.
– Крстивоја сам упознао у продавници у Поп Лукиној улици где сам био пословођа. Један дан он се појавио на вратима, имао је 15 година. Дошао је из његовог села да тражи посао у Шапцу. Био је сав драматичан и тражио је да га примим за ученика у трговини и да му, као члан Трговачке коморе, помогнем да упише Трговачку школу. Нисам имао куда, помогао сам детету. Помогли смо му и око смештаја. Касније је променио неколико радњи – био је и пословођа продавнице у селу Криваја. Тамо је, сажаљив према мештанима, давао робу на вересију, а умели су и да га покраду, па је због тога одговарао и пред законом – износи први Крстивојев шеф Димитрије Милинковић анегдоту о његовим трговачким почецима и невином страдању из ког су настале Елегије из казамата (1989).
То га није спречило да паралелно са трговином, похађа Вишу педагошку школу и стекне учитељско звање. Бавио се културом, био је добар шахиста, волео је и фудбал, али вођен унутрашњим уметничким поривима одлази у Београд.
– Упознао сам га као гимназијалац док је ишао у Педагошку. Ја га тада нисам знао као песника него као фудбалера. Волео је да игра фудбал у мишарској Слатини, дружио се са фудбалерима, спортистима. Седамдесетих је радио у СИЗ-у културе у Шапцу, али није био задовољан тим послом и одлази у Београд. Тамо почиње да живи као књижевник, песник – прича Стева Симић, председник Задужбинског друштва Први српски устанак Мишар.
У престоници је уписао књижевност на Филолошком факултету и отпочео нови живот.
– Његова популарност је почела од студентских дана. Елегије из предграђа и Елегије из казамата, затим љубавна, па и еротска поезија – Сонети за куртизане, прибавили су му у то време статус најпопуларнијег песника Студењака. Писао је савршене љубавне песме, био је врло слушан на песничким окупљањима. Нашао је пут до публике и њихове пажње – објашњава Љубомир Ћорилић, песник и пријатељ.
Био је омиљен и међу песницима. Овом језичком виртуозу многи нису могли на црту да стану. А он је стихове стварао прецизно и лако. Таленат и способност импровизације речима давали су му самопоуздање.
– Сјајан песник, екстравагантан, духовит, увек спреман за шалу, у центру пажње када су разговори о поезији у питању. Причао ми је анегдоте из живота у Београду – на песничким окупљањима неко би задао одређену реч на коју је било потребно осмислити стихове. Не само он, многи су ми причали да је Крстивоје готово увек побеђивао на тим надметањима – каже афористичар Раде Ђерговић.
И управо, реч је за њега била светиња, а свевидећи немир учинио га је плодним. Са аскетском посвећеношћу стварао је израз на ком би му позавидели и највећи мајстори песничког заната.
– Имао је развијену песничку перцепцију, критички однос према животу и стварности у којој је живео и из таквог односа се увек рађају мотиви. Када је реч о остваривању песничке форме, био је настављач орфејског односа према поезији, један од врло ретких који је долазио до савршенства форме. Сигурно најбољи савремени српски елегичар. То је тешка песничка форма али је успевао да је избруси тако да нико није могао да му замери било шта – каже Ћорилић.
А све љубавне стихове, све радости и све туге својих елегија посветио је њој, вољеној супрузи Славки, професорки биологије из Шапца. Ова необична и свенадахњујућа љубав имала је препреке које су заљубљени песник и његова, понекад недостижна муза, каткад превазилазили, а каткад не.
– Славка му је много значила, од те љубави направио је неку врсту легенде, то су знали сви њихови пријатељи. Два пута су се спајали и растајали – прича Љубомир Ћорилић, који га је и песнички и приватно веома добро познавао.
И у добру и у злу, Славку је волео и чекао пуних шест деценија, све до њене смрти у јулу 2020. године. После тога умео је, да на трагу Орфеја, изјави: Мислио сам да је љубав пролазна, али није.
Написао је око 30 збирки песама за децу и одрасле, а тешко је проценити број њихових издања. Само Мале љубавне песме имале су десет издања, а Мишарске елегије управо су по шести пут угледале светло дана. Раздор у слуху руже (1973), збирка са којом је почео, Приговор Орфеју (1987), Јесењи предели (1990), Катрени о вину (1992), Сабор бесмртника (1996), У судњи час (2001), Елегије над горама и водама (2003), Церски епитафи (2014) само су неке од збирки.
– Педесет година он је био на сцени, на позорници српске поезије. Далеко би нас одвело кад бисмо набрајали све збирке које је објавио. И не могу да се сетим ниједне награде коју у међувремену није добио – каже Добрило Аранитовић.
А од 1990, заиста, готово да нема године у којој није добио неко признање.
Добитник је највећег књижевног признања Косова и Метохије – награде Лазар Вучковић 1990, затим Златног кључића за најбољег дечјег песника у Смедереву 2009, а четири године касније, за Коласте аздије припала му је Витезова награда за животно дело и изузетан допринос у књижевном стваралаштву за децу. Мишарским елегијама 2015. године уручено је јединствено признање Реч и завештање, а 2017. у Аранђеловцу Крстивоје добија награду за родољубиво песништво Одзиви Филипу Вишњићу. Ту су и награда за културу Жика Поповић у Шапцу, Повеља Задужбинског друштва Први српски устанак Мишар за Елегије над горама и водама 2003, а овенчан је и са три велика признања – Печатом вароши сремскокарловачке, Вишњићевом повељом и Круном Деспота Стефана Лазаревића.
Великом повељом Јеврем Обреновић 2014. године проглашен је за личност града Шапца.
Први је добитник награде Бранковог кола – Стражилово 2019. године, за целокупни песнички опус. Исте године добио је Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије, чији је био дугогодишњи члан. А велико и важно признање из Париза стигло је крајем 2020 – Душа завичаја, Фондације Нићифоровић.
Пријатељи кажу – мислио је да ће живети кратко, а поживео je 84 године јер живео је да би стварао. После 30 година проведених у Београду вратио се у Шабац, да опева најважније историјске моменте свога краја.
– Обновио је патриотску поезију овог краја. Опевао је Карађорђа, Луку Лазаревића, Стојана Чупића, Милоша Поцерца, Вићентија, Циганина из Драгиња, који је погинуо на Мишару. Опевао је и Јована Цвијића, Вука Караџића, Стојана Новаковића и Јанка Веселиновића. Бити тако сјајан песник и елегичар може бити само човек велике самилости, велике осећајности – истиче Добрило Аранитовић.
Загледан у поезију као у једино имање, није имао много, али је духом имао све. Неоптерећен сујетом, чистог срца, добар друг, осећајан, мудар и духовит саговорник, био је свугде радо дочекан. Радовали су му се сви – публика, пријатељи и колеге књижевници. И свако је за њега имао речи хвале.
– Наше пријатељство је израсло из мог праћења његовог рада и награда. То што су људи тада говорили о њему је било са огромним поштовањем, толико значајно, пуно емоција. Једно изузетно поштовање према делу које бих волела да траје у нама који остајемо, јер толико тога је завредео – каже новинарка Светлана Љубић.
И у данима пред смрт волео је да му се чита, размишљао је о новој књизи, неком новом избору песама. Преминуо је 22. августа 2022. у стану прекопута Медицинске – Зелене школе којој је даровао предивну химну. Овенчан признањима, а без ичег свог, сахрањен је самилошћу пријатеља и поштовалаца. Исти су му подигли и гробно обележје, а симболично, како песнику стражиловске линије доликује, одали и посебну почаст на овом митском брду.
Из серијала ЗНАМЕНИТИ КОЦЕЉЕВЦИ. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Коцељева. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
