U mačvanskom selu Salaš Crnobarski i danas veruju da ih od grada čuva krst koji postavljaju na raskrsnicu seoskog puta. Bandere visoke dvadesetak metara, u obliku krsta, meštani postavljaju uoči Đurđevdana, u narodu poznatog kao Hajdučki sastanak i one selo čuvaju do Mitrovdana ili Hajdučkog rastanka.
Od davnina se zna da krst čuva selo od grada, a meštani Salaša Crnobaskog veruju da su uz pomoć njega i ove godine sačuvali letinu.
– Mislim i verujem da je to tačno. Možete otići da pitate bilo kog domaćina. Bilo je malo nešto, ali da je selo stradalo, ja to ne pamtim. Pomoglo je i daće Bog da pomogne još – veruje u seosku svetinju Dragorad Jezdimirović.
Kako kažu, šalje im kišu kad zatreba, ali ne da ledu da pobije selo. I novi krst došao je u pravo vreme, taman da prekine prolećnu sušu.
– Nismo tri meseca imali kišu i dobili smo je posle postavljanja. Štiti od grada, od nevremena, od svega – tvrdi Siniša Jezdimirović.
Tradicija postavljanja krstova u ovom selu prenosi se sa kolena na koleno, kao i verovanje da će svoja imanja tako sačuvati od nevremena.
– Meni je sedamdeset godina i ja sam to zapamtio od detinjstva. Kako mi je otac pričao to je od pradede i dede, s kolena na koleno išlo. Ali nije ovde bio pre, bio je na raskrsnici – seća se i starog krsta Zoran Jezdimirović.
Ostalo je sve isto, drvo u obliku krsta, način ukrašavanja i simbolika. Menjaju ga kada istruli, tražeći veće, pravije i lepše.
– I to ide drvo jošika. Ono raste samo pored naše reke Drine. To je zbog pravine, ono ostaje u ovom stanju, neće da se povija. Onda mi dajemo naš blagoslov da taj koji je odabrao, da može da ide to drvo, i to je dika tom čoveku, on je pun sreće, jer to drvo može da se upotrebi za ovaj naš običaj i znamenje – objašnjava Dragorad Jezdimirović.
Meštani veruju da će biti delotvorno samo ako se drvo ukrade. Spremniji Crnobarci u šumu polaze kradom, da tajno obave zadatak.
– Dvojica-trojica traže, obeleži se stablo, pa se skupi 12 do 15 ljudi, idu noću, to se krade, iako znam da na primer idu u moju šumu, nikakav problem nije , ali se krade. Onda se donosi i direktno ide kod čoveka koji to radi – priča Zoran Jezdimirović.
To je majstor sa iskustvom, baš iz ovog sela. Priprema je detaljna, ali kad na banderi zasijaju boje trobojke, zna da je posao odradio kako valja.
– Sedma mi je ova koju sam uradio. Ogulim tu banderu, drvo, osuši se, i farbam okolo u tri boje – crvena, plava, bela. Dvadeset metara je bila najviša do sada, a ova je oko osamnaest metara – kaže Dragan Jošić, u čije je ruke poveren ovo znamenje.
Postavlja se simbolično uoči Đurevdana, pred početak letnjih suša i nepogoda, a u akciji i slavlju učestvuje celo selo. Zajednička im je želja i korist od krsta koji će selo čuvati u narednim godinama.
– Svaki put kada smo postavljali banderu ja sam tu, učim tradiciju da mogu da nastavim, za budućnost – kaže Dragomir Jezdimirović.
Niko ne zna od kada datira ovaj običaj, ali stariji meštani pamte da je zbog krsta zabranjivan za vreme komunista pa su banderu danima čuvali na smenu.
– Tri dana se čuva, pa je okivali metalnim šipkama da je ne bi testerama odsekli. Bilo je i toga – priseća se Siniša Jezdimirović.
Takvi krstovi, iako retki, mogu se videti na još nekim mestima u okolini Šapca, ali iz Salaša Crnobarskog tvrde da je odavde sve krenulo, a ako deluje nije ni važno ko ga je izumeo.
