U okviru Noći muzeja, u galeriji Biblioteke šabačke otvorena je izložba „Uspomene svih naših detinjstava“, koja kroz lične predmete – fotografije, nameštaj, odeću, knjige, muzičke ploče, instrumente, društvene igre, igračke, govori o navikama i životu Šapčana u drugoj polovini prošlog veka. Autori su bibliotekari, a doprinos postavci su dali sugrađani čije su se materijalne uspomene našle među izložbenim eksponatima. Pored lepog iskustva i sentimentalnih sećanja, koja su brojni posetioci poneli sa ove izložbe, u vazduhu su ostale da lebde paralele – kako smo živeli nekad, a kako sad?
Ko je zaboravio, imao je priliku da se podseti, a najmlađi Šapčani neke od izloženih predmeta sa oduševljenjem videli su prvi put. Lastiš, metalni trotinet, rolšue, lopte krpenjače, bicikl, školice, monopol, poštanske markice, rečnici, ploče, salvete – asocijacije su na sve ono što je činilo jednostavnu a ispunjenu svakodnevicu generacija od pre nekoliko decenija.
– Izložba „Uspomene svih naših detinjstava“ ili „U spomen svih naših detinjstava“ nastala je iz želje da se prisetimo vremena kada smo svi bili deca, kada smo gledali jedni drugima u oči, kada smo iako nismo bili onlajn, bili prisutni u životima jedni drugih. Kada se nismo pozivali porukama nego stajali ispred ulaza zgrade, dovikivali se i mogli da očekujemo da će nas neko izgrditi ili politi vodom. Kad su nam kolena bila zelena od trčanja po travi i vrlo često se dešavalo da loptu prebacimo u komšijsko dvorište. Želeli smo da se prisetimo detinjstava kada su nam roditelji radili od 6 do 14 časova i celo popodne imali da provedu sa nama. Kada smo imali vremena i za porodični ručak i večeru i za zajedničku šetnju. Kada nismo pričali o materijalnom, novcu i markiranim stvarima, već se dogovarali da što više vremena provedemo napolju zajedno – rekla je direktorka Biblioteke šabačke Jelena Podgorac Jovanović.
Borosane iz Borova. Prvi put su se pojavilu na tržištu 1986. godine. Na njihovom dizajnu i nameni je godinu dana radio tim stručnjaka na čelu sa ortopedima. Ove su pripadale mojoj mami – zapisala je Sneža.
Prva noć provedena na straži. Bila je zima 1980. godine. Desetar me je dočekao sa šoljicom tek skuvane kafe. Lepo sećanje na jedno vreme, prijatelje i zemlju koje više nema, navodi Petar.
Deo eksponata izložbe pozajmljen je iz etnološkog fonda Narodnog muzeja Šabac. Ostatak su lične uspomene, fotografije i predmeti iz detinjstva bibliotekara i Šapčana, koje na jedinstven i emotivan način reprezentuju vrednosti kojih se sa uzdahom sećamo.
– Izložba ima lični karakter. Svi koji su nam doneli predmete ostavili su kratak zapis o uspomenama koje ga vežu za taj predmet. Ljudi emotivno reaguju jer pročitaju, na primer, belešku o kuvaru iz 1939. godine, koji nam je ustupila jedna Šapčanka, i napisla legendu da ga je dobila od svoje svekrve za 8. mart, uz komentar: „Hvala joj, ali nije trebalo“ – kaže Kristina Aleksić.
Vreme zajedništva, trajanja, ali i lepota nasleđivanja prikazani su pomoću uspomena koje se i danas kao dragocenost čuvaju u porodičnim zbirkama.
– Najdraži eksponati su mi krevetac u kom sam provela prvih pet godina života i mislim da je zanimljivo da naša deca vide da se taj prvi krevetić nije mnogo promenio, a ovaj moj je iz osamdesetih, tako da je i do danas očuvan, i ono što je karakteristično za te ranije periode su stvari koje su napravljene da traju. Na ovoj izložbi možemo videti i rolšue iz pedesetih godina koje smo koristili moj tata, brat i ja, a to su bile i prve rolšue moje ćerke – kaže Aleksandra Erdevički, jedna od autorki izložbe i dodaje:
– Tu je izložena gitara mog tate koju je dobio za 11. rođendan. Zanimljivo za taj period je da ako je neko imao instrument, on ga je delio sa svojim drugarima. Moj tata nije imao svoj bend, ali je gitaru pozajmljivao drugarima koji su svirali i tako se našla u rukama članova grupe koja je bila predgrupa Ju grupi na nastupu u Platičevu 1972. godine.
Predmete o kojima su slušali od starijih ukućana, mladi Šapčani imali su da po prvi put vide uživo.
– Deka mi je pričao o lopti krpenjači sa kojom se igrao kad je bio mali, a sad sam je video ovde – kaže jedan od najmlađih posetilaca.
Slobodno vreme provodilo se u razgovoru, sa porodicom, u jednostavnim hobijjima. Vremena je bilo za sve.
Volela sam da posmatram tatu kako strpljivo slaže poštanske markice, zagleda ih kroz lupu, proverava žigove i da li su potpuno čitave. Mene su oduševljavale ilustacije na markicama i proces skidanja sa koverata. Bilo je to divno provedeno vreme sa tatom – kaže Marija.
Mnoge navike takođe su ovde zabeležene.
Moja baka je bila učiteljica. Za nju je frizura bila veoma važna, toliko da je pored nezaobilaznih viklera posedovala i haubu. Žene iz komšiluka su dolazile kod nje da nameste frizure. Sve su bile tako elegantne – napisala je Ana.
Izložba će biti otvorena narednih mesec dana.
