Mesta u kojima je boravio po kazni ili po svom izboru, menjao je iz korena. Gde god se obreo otvarao je domove kulture i knjižnice, organizovao predstave, podučavao čak i u logoru. Bez energije i upornosti gimnazijskog profesora, publiciste, kulturnog radnika, dopisnika Politike i brojnih drugih časopisa Žike Popovića kulturni život Šapca danas ne bi izgledao ovako – Biblioteka, Muzej, Narodni univerzitet, samo su neke od institucija, potekle od njega.
Imao je tri velike ljubavi – porodicu, knjige i Sovjetski Savez. Žikin komunizam bio je jednako pravo na znanje za one u najudaljenijem selu, kao i za one u gradu. Dopisnice, koje su ostale za njim, svedoče o predanom i organizovanom radu ovog mirnog revolucionara zaljubljenog u kulturu.
– Jeste bio levičar i voleo je Sovjetski savez, ali zalagao se za narodno prosvećivanje, to je ona nota komunizma za koju se borio. Nije ga interesovala politika nego učenje radnika i siromašnih. Njemu su se obraćali učitelji sa sela, tražili uputstva, tamo je držao predavanja, a u Šabac je dovodio najeminentnije stručnjake. Na sve je mislio. Ostavljao je nas da bi radio – kaže penzionisani doktor Ljubomir Popović, Žikin najmlađi sin iz braka sa Vukom Jelić, prvom predsednicim Narodnog odbora oslobođenog Šapca i prvom poslanicom u prvoj Skupštini Narodne Republike Srbije.
Volju, koja će ga pratiti kroz život, pokazao je još na rođenju. U porodicu siromašnog lozničkog opančara Dragomira Popovića i domaćice Anđe uneo je radost 28. oktobra 1895. godine kao osmo, i do tada jedino preživelo dete, zbog čega i dobija ime Živorad. Od četrnaestoro dece u ovoj porodici, samo je petoro preživelo detinjstvo.
U Šabačkoj gimnaziji upoznaće se sa komunističkim idejama. Već u ranim đačkim danima uči imućnu decu, priprema pozorišne komade i organizuje rad literarne družine Pouka. Prvi svetski rat uzeće mu oca, a da bi izdržavao majku i sestre, počinje da radi kao pisar lozničke bolnice. Upravo u činovničkoj službi prvi put će biti optužen za buntovništvo, uhapšen i interniran u koncentracioni logor Nežider u Mađarskoj. Nesvršeni učenik gimnazije Žika Popović srpskim đacima ovde predaje nemački i organizuje predstave.
– Tata je još kao dete imao sklonosti ka glumi. U zarobljeništvu u Nežideru to im je pomoglo da izdrže teške dane. Režirao je, pravio šminku i kostime, postavljao binu, prevodio sa nemačkog i francuskog. I kasnije se družio sa glumcima – Dobrica Milutinović mu je bio prijatelj, Ljubiša Jovanović đak, školovao se na Žikin nagovor, Žanku Stokić dovodio je u Šabac – priča sin Ljubomir, kog je odmila zvao Mikica.
Gimnazijsku diplomu uzeće posle rata, a kao student Filozofskog fakulteta u Beogradu započinje svoju prosvetnu službu – sa mesta učitelja u Kostajniku, dolazi na mesto gimnazijskog nastavnika u Loznici, gde pokreće ozbiljan kulturni rad. Ovde će se oženiti Lozničankom Živanom Vasić, sa kojom će dobiti sina Predraga, kćerke Draginju i Olgu.
Član Socijalističke radničke partije Jugoslavije postao je posle Kongresa ujedinjenja 1919. Prema poverljivom registru komunista Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine SHS iz 1921. godine, u celoj zemlji registrovana su 1683 lica, od toga svega nekoliko iz čitavog Podrinja. Pod brojem 1160 o Živoradu Popoviću, nastavniku gimnazije u Loznici pisalo je – širi komunističke ideje po Loznici i okolini. Usledili su pretresi stana, zaplene publikacija, otpuštanja iz službe.
Naviknut na stalne smene, posle gimnazije u Aranđelovcu, sa fakultetskom diplomom, dolazi u Šabačku gimnaziju da predaje istoriju, jugoslovensku književnost, francuski i nemački. Brojna su svedočanstva da je u to vreme bio najpopularniji profesor u ovoj školi.
– Bio je strog, ali pravičan. Đaci su voleli da slušaju njegova predavanja. Onima koji ne znaju govorio je: sedi drvo na drvo. Da bi izbegao očenaš koji se ujutru govorio, još sa vrata počne da predaje – navodi sin.
U Šapcu startuje energično. Pozorišni odsek Dobrica Milutinović, pod njegovim vođstvom svrstaće se među najbolje amaterske trupe u zemlji. Početkom 1928. godine, u kafani Mira Mare obnavljanja rad Šabačkog čitališta i osniva Šabačku narodnu knjižnicu i čitaonicu, koja za kratko vreme postaje centar društvenih zbivanja u gradu. Zahvaljujući neprekidnom angažmanu ovog, fizički krhkog, ali duhom snažnog čoveka od 1928. do 1940. godine ovde je prinovljeno 22000 knjiga, a u selima širom Mačve, Pocerine i Posavotamnave otvoreno je ili obnovljeno preko 50 domova kulture, knjižnica i čitaonica.
– Išao je i peške i taljigama. Dupli prozor sa naše kuće tata je jednom poneo jer je žurio da otvori čitaonicu u nekom selu. Svaki dinar davao je za knjige, posle njega nam je ostalo 7000 naslova srpske, nemačke, ruske, engleske literature – priča Milena Drenovac, Žikina najmlađa kćerka.
Iako stalno pod prismotrom policije i sistema, Žika Popović bio je nezaustavljiv. U okviru Šabačke knjižnice osnovao je Narodni muzej, Društvo prijatelja Francuske, Velike Britanije i Amerike, Pododbor društva za pravnu filozofiju i sociologiju. U kultnoj kafani, koju mu je vlasnica Danica Grujić zdušno ustupila, prepoznavši iskrene težnje za preporod kulturnih prilika u gradu, obnavlja i rad Narodnog univerziteta, na čiju katedru dovodi najveća imena tadašnje srpske intelektualne elite. Sa mnogima od njih bio je i lični prijatelj. Pored predavanja bavi se organizacijom izložbi, teatarskih predstava, bioskopskih projekcija.
– Stalno je bio zauzet. Za ručkom mu je mama sekla hranu, da on ne bi dangubio, jer je za stolom čitao vesti u Politici. Svi smo morali da ćutimo i da jedemo u tišini, i dok on ne ustane sa stola niko nije smeo da se mrdne – priča Milena, kćerka Žike i Vuke Jelić. Mileninu majku Žika upoznaje nakon smrti supruge Živane, za vreme premeštaja u Tuzlansku gimnaziju po službenoj potrebi. Istovremeno je bio među inicijatorima obnove Vukove rodne kuće u Tršiću 1930. godine, nakon čega je sa kolegama radio na podizanju Vukovog doma kulture u Loznici. O svemu ovome podnosio je detaljne izveštaje u pismima Vuki, koja je podržavala njegov rad, a i sama se borila za žensko pravo glasa.
Zahvaljujući intervenciji prijatelja i poštovalaca, kojih je bilo mnogo, vraćen je na mesto profesora gimnazije u Šapcu 1933. godine.
– Živeli smo u Stojana Novakovića 21. Bili smo prava građanska porodica, znao se red, budio nas je rano ujutru, svima bi dao zadatke pre nego što krene na posao. Bio je strog. Recimo, kada je dolazio kući, ja sam mu ljubila ruku. Nije trpeo neradnike, dovoljan je bio pogled da znamo šta treba da uradimo – seća se sa čežnjom oca, kog je izgubila sa sedam godina. Njegov lik rekonstruiše na osnovu fotografija, a karakteristični detalji vrede više od svega.
– Bio je zanesenjak i boem, umeo je da sa prijateljima ostane u kafani do kasno, mama bi se ljutila, ali ništa nije smetalo da ode na čas ujutru. Bio je i strasni pušač – kad bi polazio od kuće štipnuo bi me za nos, a ja bih osetila njegove pušačke prste i ceo život me je miris duvana podsećao na oca.
Proslava Dana rušenja Bastilje 14. jula 1938. u organizaciji Šabačke narodne knjižnice iskorišćen je za njegovo prevremeno penzionisanje. Ni tada nije klonuo duhom. Kulturnim radom bavio se sve dok se na početku Drugog svetskog rata, njegovo ime nije pojavilo na okupatorskoj listi za hapšenje.
I u narodno-oslobodilačku borbu poneo je ideale – pošto se priključio partizanima, trebalo je da u Užičkoj vladi radi na pitanjima prosvete i kulture. Oktobra 1941. godine sa Nebojšom Maletićem bio je upućen od Glavnog štaba NOPO u štab Draže Mihailovića da spreči oružani sukob četnika i partizana. Voz kojim su krenuli od Užica ka Čačku, bombardovao je nemački avion. Maletić je odmah poginuo, a Žika je od prostrane rane na kolenu desne noge, umirao tiho i pribrano čitav sat.
Za to vreme porodica je okajavala njegove grehe u logoru.
– Bili smo jedina srpska deca u Banjičkom logoru, taoci za oca komunistu. Kada su kontrolori logora pitali upravitelja šta će deca tu, majka, koja je odlično govorila nemački, stala je pred njih i rekla: „Ako je kriv, ne bi trebalo da odgovaraju moja deca. Uostalom, njegova je krivica što je širio prosvetu, otvarao čitaonice, domove kulture.” Kada je užička Borba objavila da je otac poginuo, pustili su nas, ali majku su ubrzo ponovo odveli na nekoliko meseci – kaže Milena.
Žikino telo supruga Vuka prenela je u Šabac nakon oslobođenja. Poslednji put u Čitalištu, među knjigama, Šapčani su se opraštali od čoveka koji je za njih učinio mnogo.
– Nisam verovala da je mrtav dok nije stigao njegov kovčeg. To je bila 1945. Majka i starija sestra otišle su u selo kod Čačka, jer se preko opštine javio seljak koji ga je 1941. sahranio. Prizor je bio nesvakidašnji. Šapčani su napravili odbor za doček, most je bio srušen, prevezli su ih dereglijom. Zamislite noć, Sava, upaljene baklje, a na obali Abrašević peva Lenjinov posmrtni marš. Kovčeg je sutradan izložen u Čitalištu, među knjigama. To je bila velika partizanska sahrana. Kada su ga poneli ka Donjošorskom groblju, na svakom uglu je neko držao govor – seća se Milena Drenovac.
Žikina deca krenula su njegovim stopama. Najstariji sin Predrag bio je novinar Politike i Novog vremena. Nažalost, pred kraj rata gine u partizanima. Starije Žikine kćerke Draginja i Olga bile su učiteljice, a sin Mikica, postao je prvi šabački specijalista ortopedije. Njegovom zaslugom u zgradu nekadašnjeg bolničkog grudnog odeljenja uselio se Međuopštinski istorijski arhiv. Milena je u Beogradu predavala engleski i francuski, vodila O.Š. Mika Petrović Alas, a jedno vreme bila je i diplomata u Parizu.
– Oca sam sanjala samo jednom, pred upis na fakultet. Volela sam medicinu i jezike, bila sam pred dilemom. Sanjam oca kako izlazi na sporedan gimnazijski ulaz u belom mantilu sa školskim dnevnikom. Odjednom skida beli mantil, savija ga, pakuje i vraća se u školu sa dnevnikom. To mi je bio znak da bi on voleo da studiram jezike – priča Milena, koju je otac sa 4 godine upisao u Francuski klub i na klavir.
Danas na Žiku Popovića i njegov rad podsećaju Mesna zajednica, jedna ulica u Šapcu i Osnovna škola u Vladimircima. U dvorištu Biblioteke šabačke, naslednici Žikinog Čitališta, nalazi se bista sa njegovim likom.
Iz serijala „ZNAMENITIH TRAG”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
