Da u životu ne postoje granice, dokazuje Miroslav Jovanović, advokat iz Šapca, koji je slep od rođenja. Iako se skoro ceo život suočava sa predrasudama, kroz advokatsku praksu i aktivan život dokazuje da su prepreke samo u glavi čoveka.
Zahvaljujući napretku tehnologije danas razmenjuje poruke sa klijentima i prijateljima. Međutim, tokom obrazovanja sve se činilo crno, baš kao mrak ispred očiju.
-Tada je već krenula borba sa knjigama prilagođenim slabovidim osobama jer ih nije bilo za srednju školu kao ni za fakultet. Svaku svoju knjigu ja sam morao prvo da skeniram, pa u početku, dok nisu bili razvijeni svi ti programi, da je štampam u Brajevom pismu. To je zahtevalo velike troškove, a knjiga od 300 strana kada se prebaci, ispadne primerak od 2.000 strana, što mi je zadavalo dodatne poteškoće. Teško je pročitati, a još teže naučiti – priča.
On je uspevao, i tako završio pravni fakultet. Kao prevremeno rođena beba, već po izlasku iz inkubatora bile su male šanse da vidi svet.
-Imao sam naziranje svetlosti do pete godine života, da bih zbog očnog pritisak i taj mali spektar svetlosti kasnije izgubio – objašnjava.
Ali, nije izgubio volju za životom.
-Ja nemam problem. Sam idem do suda, do policije. Jutros sam išao u poresku upravu. Tamo gde nema zvučne signalizacije ja osluškujem automobile i tako se orijentišem kada je zeleno svetlo.
Bez problema svako jutro stiže sa drugog kraja grada do svoje advokatske kancelarije u užem centru grada. Tu kao i svaki njegov kolega prima stranke i priprema odbranu.
– Svaki dokument prvo skeniram da zatim imam program koji zajedno sa slikama prebaci u format da ja mogu da ga pročitam – priča Miroslav.
Često se i ne primeti nedostatak vida. Kuva kafu, rasprema radni prostor, a ponekad i više od toga.
– U ovoj kancelariji nisam bio dva meseca. Kada sam došao primetio sam što curi u kupatilo. Onda sam uzeo alat i otklonio kvar – priča ovaj neobičan čovek.
Na poligonu je seo na bicikl i u auto za volan, pliva u moru kao i sa predrasudama sa kojima se suočava ceo život. Ipak, ponekad se uveri i u suprotno.
– Nedavno sam imao poziv po službenoj dužnosti. Odvezao sam se taksijem do suda. Kada sam se popeo na treći sprat primetio sam policajce kako su pozitivno reagovati. Jednostavno, ima ljudi koji me i hrabre i vrlo lepo reaguju – kaže.
Kada bi mogao da vidi, imao bi samo jednu želju.
– Trenutno bih voleo da vidim samo svoju kćerku, koja ima dve i po godine. Ja znam kako ona izgleda, jer tvrdim da imam još jedno čulo više, ali bih voleo da je vidim – iskren je Miroslav.
One druge ostvariće bez obzira što ne može da vidi, jer ima druga čula koja ga izdvajaju od drugih.
– Ostalo mi je još da skočim padobranom. Čekam da mi ćerkica malo poraste, pa ću i to da ostvarim. Limiti ne postoje, sve zavisi kako gledamo na svet – poručuje.
Malo je onih koji i primerom i rečima tako snažno motivišu.
