У општини Богатић постоји Дневни боравак за особе са менталним и интелектуалним потешкоћама. Свакога дана овде време проводи 40-ак корисника, који сами производе храну у пластеницима, прерађују воће и поврће у сокове и џемове, а у кухињи спремају храну за госте и групне посете, од чега се издржава ово имање.
Радно-окупациона терапија (Фото: М. Лазић)
Пројекат „Социјално предузетништво као средство за борбу против социјалне искључености и сиромаштва” реализује Каритас Шабац у сарадњи са општином Богатић и конзорцијумом социјалних кооператива C.O.S.M. (Consorzio Operativo Salute Mentale) из Италије.
Авлија – место отворено за посетиоце (Фото: Ј. Губелић)
Међу корисницима који овде проводе време је Слободанка Стјепановић из Бадовинаца. Завршила је средњу машинску школу, али је због здравствених проблема од 18-те године неприхваћена у својој средини. У овом домаћинству уз радно окупациону терапију сви су једнаки и нико не осећа тегобе.
– Ја сам завршила школу у Београду. Међутим, разболела сам се када сам имала 18 година. Била сам девојка. Тада је било страшно када се неко разболи јер је владало незнање међу људима, а ја сам била на граници између живота и смрти. Била сам код неуропсихијатра Стевана Станковића и када сам оздравила сећам се да је рекао : “Ово је моје ремек део!” Шест месеци сам лежала на психијатрији а сад сам успела да живим као нормални људи. Свако јутро се спремам и долазим овде. Мој живот је сада добио другачији смисао – каже Слободанка, срећна што има место где проводи време уз радно окупациону терапију.
Самоодрживо домаћинство (Фото: Ј. Губелић)
Патријархална средина у којој је расла није имала разумевања за Слободанку, док су у њој трајале праве борбе.
– Ја сам сањала је да будем певачица, али отац ми није дозволио. Желела сам да упишем музичку школу, али ми није допустио. Захтевао је да будем послушна и добра, како се за мене не би ништа лоше чуло и да бих се добро удала. Тако је и било. Добила сам бебу, а онда сам мом мужу рекла: “До сада је било по твом, а сад ће бити по мом”! Узела сам микрофон и почела да певам. Сећам се да сам од првог новца купила колица за моју бебу – присећа се Слободанка.
Корисници се брину о свом простору (Фото: М. Лазић)
Данас се одлично осећа. На имању симболично названом „Авлија“, отвореног за госте и домаћине, сваког дана ради на одржавању овог етно кутка. У оквиру комплекса налази се простор за живот, али и дневни боравак, где уз помоћ стручног особља борави 40 корисника са менталним и интелектуалним потешкоћама из Општине Богатић.
– Они овде имају испуњено време, имају друштво, а ту су особе које су сличне њима. Они се овде осећају прихваћенима. Брзо нам време прође са њима. Трудимо се да свима угодимо, да они схвате да су део овог света и да су заиста прихваћени – каже Сања Вуковић, социјални радник.
У пластеницима производе храну (Фтото: Ј. Губелић)
Некада запуштено имање, чије реновирање је помогла Европска унија, има дневни боравак и објекат за становање, уз подршку лиценциране услуге социјалне заштите. У Авлији у Богатићу се налазе кухиња и ресторан отвореног типа, који је намењен спремању хране за посетиоце, организоване групне посете, различите видове скупова, као и дневни боравак, а за кориснике услуга, помоћ у кући. У пластеницима производе поврће за сопствену кухињу.
Корисници се брину о овом комплексу (Фото: Ј. Губелић)
Воће и поврће се користе за потребе кухиње, али се и прерађује, па настаје домаћа ракија од шљиве, сокови од малине и купине, џемови, слатко.
– Велики број људи циркулише кроз само имање. Ова наша Авлија није затвореног типа и ми нисмо направили малу институцију, већ је то заједница која функционише по отвореном принципу – каже Мирољуб Николић из шабачког Каритаса.
Имају простор за становање, кухињу, помоћне објекте (Фото: Ј. Губелић)
Има овде места за уживање у амбијенту старог мачванског домаћинства прилагођеног савременим потребама, које и намерницима и пролазницима пружа шансу да га осете, али и схвате да и они који су другачији од нас, дају немерљив допринос друштву.
