Jevrem Obrenović u Šabac je doveo Evropu, a Šabac je njemu doneo ljubav. Sa Tomanijom Bogićević, kćerkom čuvenog ustaničkog vojvode Ante Bogićevića, upoznao se prelazeći Savu na tadašnjoj klenačkoj skeli. Lepa, dostojanstvena i otresita, crnokosa Lozničanka odmah je osvojila srce dvadesetšestogodišnjeg Jevrema, kog je brat Miloš uputio ovamo da vodi Šabačku nahiju. Reputaciji „Malog Pariza“ doprineli su zajedničkim trudom i osećajem za „evropejstvo“.
U knjizi „Dvor gospodara Jevrema Obrenovića“ 1816-1842. godine, Nebojša Jovanović, navodeći detalje objavljene u Srpskim novinama iz 1894. Godine, opisuje susret budućih supružnika:
Jevrem i Tomanija su se upoznali prvog leta kada je Jevrem stupio na dužnost upravnika Šabačke nahije 1816. Godine. Tada se Jevrem, jednom prilikom, našao na tzv. klenačkoj skeli u Šapcu, dočekujući izbeglice koje su se u čitavim kolonijama vraćale preko Save iz Srema u oslobođenu Srbiju. Među njima je ugledao i crnokosu devojku, lepoticu „gospodskoga porasta“, koja i „glasom osvajala, a umela je i govoriti tečno“. Zvala se Tomanija i bila je kći ustaničkog vojvode Antonija Ante Bogićevića (1758-1813) iz Loznice – piše Jovanović.
Kada je upoznala Jevrema, imala je 20 godina i bila je 6 godina mlađa od njega. Na ovom putu našla se zajedno sa sestrama, pošto je pošla da se skloni kod braće Bogosava i Miloša, koji su bili naseljeni u selu Vranjskoj.
Jevrem je uskoro zaprosio Tomaniju i u jesen je odveo u Crnuću, gde je 28. Novembra („Licem na Aranđelovdan“) bila svadba za koju se Miloš pobrinuo da bude još Bogatija. U prvo vreme mladenci su, i pored Jevremovih obaveza provodili mnogo vremena zajedno. A kad bi Jevrem odlazio u Šabac, Tomanija bi ostajala sa Jetrvama Ljubicom i Krunom, ženama Miloša i Jovana, da dvori svekrvu Višnju – navodi se u biografiji Jevrema Obrenovića.
Posle godinu i po dana bračnog života, Tomanija je 6. maja 1818. godine rodila bliznakinje Jelenu i Simonu, a smrt svekrvina najavila je razlaz porodice Obrenović iz kuće u Crniću. Najpre je Miloš, odlukom da prestonicu preseli u Kragujevac , odveo Ljubicu sa decom, potom je Jovan, upravnik Rudničke nahije, odveo suprugu Krunu u staru kuću u Brusnici. Onda je i Jevrem došao po svoju ženu i decu i odveo ih u Šabac.
Pošto je stara drvena kuća – u kojoj je do tada živeo – postala tesna za porodicu, uselili su se u „konačić“ blizu stare crkve, koju im je ustupio gazda Nikola Milićević. U toj kući rođena je 1. aprila 1821. godine i treća kći – Anka.
Još šestoro dece Jevrema i Tomanije rođeno je u Šapcu.
Spojile su ih oprečne naravi. Po kazivanjima zaključuje se da je Tomanija bila prodorna i visprena, dok je Jevrem težio porodici i miru. On je sticao i gradio, dok je ona negovala decu i uz muža gradila porodični ugled. Oboje su naginjali ka evropskim uzorima i manirima.
U srećnom braku, koji je okončan Jevremovom smrću 1856, proveli su tačno 40 godina. U tom braku izrodili su devetoro dece, od kojih je troje umrlo u najranijem detinjstvu – kćeri Aleksija i Ljubica i sin Nikola. Dve kćeri – Jekaterina i Stana umrle su kao devojke, nešto duži vek imale su pomenute bliznakinje Jelka i Simona, kao i sin Miloš. Očeva ljubimica Anka, poživela je najduže, ali je i ona poginula u 47. godini.
I pored svih nedaća koje su ih zadesile – što u porodičnom životu, jer su zajedno nadživeli svu svoju decu – što u Jevremovoj političkoj karijeri, naročito kroz sukob sa bratom Milošem, vladajućim knezom Srbije, što kroz izgnanstva cele porodice iz Srbije 1842. Godinešto zbog Jevremovih čestih bolesti, Jevrem i Tomanija su, kao retko koja porodica u dvema vladarskim dinastijama Srbije, Obrenovićima i Karađorđevićima, ostali do smrti neobičnoverni i odani jedno drugom. Po tome im je bila nalik jedino porodica kneza Aleksandra i Perside Karađorđević.
Rezultatima ovog braka i zajedničkim težnjama da naprave evropski raj pokraj Save, svedočimo i danas.
