Pitanje eksploatacije litijuma u Srbiji prevazilazi jedan rudarski projekat i jednu kompaniju. Reč je o sudaru različitih koncepata razvoja – tehnološkog, ekonomskog, ekološkog i prostornog, koji se u dolini Jadra prelamaju na najosetljivijoj tački: odnosu između kratkoročnih dobitaka i dugoročnih posledica. Upravo tu nastaje duboka podela u javnosti, ali i unutar same struke.
Dok kompanija Rio Tinto koja stoji iza projekta „Jadar“ ističe njegov značaj za energetsku tranziciju, evropski lanac snabdevanja i ekonomski razvoj Srbije, deo naučne zajednice upozorava da se rizici ne mogu svesti samo na tehničke parametre i propisane procedure, već da obuhvataju čitav ekosistem, prostor i budućnost lokalne zajednice.
Litijum u globalnom kontekstu
Prof. dr Vera Dondur, redovna profesorka na Fakultetu za fizičku hemiju u penziji, na projekat „Jadar“ gleda iz ugla osnovnih naučnih i tehnoloških činjenica. U fokusu njene analize nije pojedinačan segment projekta, već celina procesa- od prirode minerala, preko načina njegove prerade, do posledica koje takav industrijski sistem ostavlja na životnu sredinu i ljude. Ona podseća da se litijum danas u svetu ne posmatra isključivo kao rudni resurs. Intenzivirana potražnja za ovim metalom, pre svega zbog baterijskih tehnologija i elektromobilnosti, jeste činjenica, ali se paralelno sa tim razvijaju i alternativni načini njegove eksploatacije. Govoreći o širem kontekstu, profesorka Dondur podseća da su mineralni resursi ograničeni i da svet već ide ka drugim izvorima litijuma. Ipak, svet se, kako kaže, ne oslanja isključivo na rudu kao izvor, već sve više razvija tehnologije za eksploataciju litijuma iz podzemnih voda, mora i okeana. Te tehnologije se već koriste, a razvoj ide u tom pravcu.
-Danas se litijum ne posmatra isključivo kroz rudu. Razvijaju se i već se koriste tehnologije za njegovu eksploataciju iz podzemnih voda, mora i okeana. To pokazuje da rudna ležišta nisu jedina, ni nužno najbolja opcija- kaže ona.
Tehnologija, rizici i toksini
Polazna tačka njenog stava jeste sama tehnologija koju ona podvlači kao problematičnu.
-Ne postoji pouzdana tehnologija za bezbedno razlaganje jadarita. To nije pitanje mišljenja, nego činjenica. Bez obzira na način na koji se projekat predstavlja, taj tehnološki problem do danas nije rešen- kaže profesorka Dondur.
Ona ukazuje da je suštinska greška u tome što se ceo poduhvat često pojednostavljuje i svodi na rudarstvo, iako je u stvarnosti reč o mnogo složenijem i rizičnijem sistemu.
-U ovom slučaju nije reč o klasičnom rudarstvu, već o velikom rudarsko- industrijskom kompleksu u kome bi se istovremeno eksploatisala dva elementa- litijum i bor. Upravo to je ključni problem, jer su oba elementa ekotoksična, a nigde u svetu do sada nisu zajedno eksploatisana- objašnjava ona.
U tom kontekstu, projekat „Jadar“, kako navodi, ne može se posmatrati izolovano od prostora u kome se planira, a samim tim i od posledica takve eksploatacije. Njihov uticaj na živi svet je sveobuhvatan i u tome je, prema njenim rečima, suština rizika.
-I litijum i bor utiču na živi svet u celini. To nije uticaj na jednu vrstu ili jedan segment prirode, već na sve- od najjednostavnijih organizama do čoveka. Zato govorimo o sistemskom riziku- naglašava profesorka Dondur.
Šta ostaje nakon eksploatacije
Ključno pitanje, prema njenim rečima, nije samo da li Srbija ima litijum, već šta ostaje nakon njegove eksploatacije. Rudna ležišta su konačna, a prostor koji se jednom upotrebi za ovakvu vrstu industrijskog kompleksa gubi mogućnost bilo kakve druge namene.
-Kada se jednom ovo ležište iscrpi, ono više ne može da se koristi ni za šta drugo. Ostaju trajno oštećen prostor i toksični ostaci. To znači nepovratno trošenje prirodnih resursa Srbije- naglašava prof. dr Vera Dondur.
Prema njenoj oceni, upravo se ta dimenzija najčešće gubi u javnim raspravama koje su fokusirane na investicije, radna mesta i tehnološka rešenja.
Prostor Jadra kao posebno osetljiva zona
Osvrćući se na prostor u kome je projekat planiran, naglašava da se on nalazi u izuzetno osetljivom području, brojnim rekama i vodotocima, što dodatno povećava rizike. Hidrološke aspekte prepušta kolegama iz te oblasti, ali ističe da je i bez obuhvatnijeg stručnog znanja dovoljno pogledati mapu Jadra da bi se razumela ranjivost tog prostora.
-Nije potrebno ulaziti u duboku hidrogeološku analizu. Dovoljno je pogledati mapu. Jadar je zona u kojoj se svaki zahvat multiplikuje kroz vodu, zemljište i živi svet- upozorava profesorka Dondur.
Ona posebno naglašava da je zabluda uverenje da je pitanje eksploatacije trajno zatvoreno.
Projekat koji nije gotov
Iako je projekat formalno u fazi „care and maintenance“ (nege i održavanja), to, prema rečima profesorke Dondur, ne znači da se od eksploatacije trajno odustalo.
-To što je kompanija iz pragmatičnih razloga obustavila aktivnosti ne znači da je projekat napušten. I nakon 2022. godine, kada je Prostorni plan za područje Jadra ukinut, određene aktivnosti su nastavljene. Projekat u svakom trenutku može biti oživljen i zato je neophodan stalan oprez, kako struke, tako i javnosti- kaže ona.
Iskustva dugotrajnog rudarstva
Poređenje sa predelima koji su decenijama izloženi rudarskoj eksploataciji, kako kaže, dovoljno govori o tome kako bi Jadar mogao da izgleda nakon trideset ili četrdeset godina, kada bi kompanija otišla. Pažnju usmerava na ono što bi u čitavoj priči lako moglo da ostane zanemareno- konkretnu sliku terena. Ona podseća da nije teško zamisliti kako izgleda područje nakon decenija intenzivnog rudarenja, jer takav primer već postoji.
-Dovoljno je da pogledate kako danas izgleda Bor i da to uporedite sa prirodom u Jadru. Ta razlika govori sama za sebe- kaže profesorka Dondur.
Prema njenim rečima, Jadar je prostor izuzetnih prirodnih vrednosti, sa očuvanim predelima, vodotocima i živim svetom koji je u direktnoj vezi sa tom sredinom.
-Ako neko nikada nije bio u Jadru, treba da ode i da vidi kako taj kraj izgleda. Tek tada postaje jasno koliko je strašno loše uništiti takvu prirodu- naglašava profesorka Dondur.
U tom kontekstu, ona smatra da bi upravo prirodne lepote Jadra trebalo da budu vidljivije u javnosti, jer bez te slike nije moguće razumeti puni obim onoga što je u pitanju.
-Kada uporedite kako izgledaju područja koja su decenijama izložena rudarstvu i kako danas izgleda Jadar, postaje jasno šta se gubi i zašto ova tema ne sme da se zatvori- ističe ona.
S druge strane, upoređujući ovaj projekat sa rudnicima u istočnoj Srbiji i Majdanpeku, profesor dr Dinko Knežević, diplomirani inženjer rudarstva i profesor na Rudarsko- geološkom fakultetu u Beogradu, ističe da rudnici u istočnoj Srbiji imaju tradiciju od oko 120 godina.
-Standardi i praksa su se razvijali postepeno. Danas se radi na uspostavljanju „zelenog rudarstva“, održivog rudarstva koje uvažava i životnu sredinu i društvene uslove. Održivo rudarstvo zavisi ne samo od ekonomičnog rada rudnika, već i od saradnje sa lokalnom zajednicom. Ako se prednost daje konfrontaciji, održivo rudarstvo je teško primeniti. Osnovni subjekti su rudnik i državna administracija, a stalni kontakti i međusobne interakcije sa stanovništvom su ključni- naglašava profesor Knežević, dodajući da kontinuiranim interesovanjem stanovnici razumeju probleme rudnika i imaju realnu sliku o stanju, a da konfrontacija i distance dovode do iracionalnih strahova, koji ne donose korist ni stanovništvu, ni rudniku.
Posledice eksploatacije
Prof. dr Dondur je izričita po ovom pitanju- posledice takve eksploatacije, kako ističe, ne mogu se posmatrati izolovano. Njihov uticaj na živi svet je sveobuhvatan, i tu, prema njenim rečima, leži suština rizika.
-I litijum i bor utiču na živi svet u celini. To nije uticaj na jednu vrstu ili jedan segment prirode, već na sve- od najjednostavnijih organizama do čoveka. Zato govorimo o sistemskom riziku- naglašava profesorka Dondur.
Drugi veliki problem vidi u odsustvu jasnih i obavezujućih standarda koji bi definisali dozvoljene nivoe zagađenja.
-Za litijum oni praktično ne postoje, dok su za bor vrlo ograničeni. U praksi, to znači da nema graničnih vrednosti koje se ne smeju preći, a bez njih je rizik od zagađenja enormno visok, jer nemate jasan okvir u kome takav proces može da se drži pod kontrolom- kaže ona.
Posebno ukazuje na kapacitet planiranog kompleksa. Velika količina rude, velika potrošnja hemijskih supstanci i velika količina produkata neminovno znače i veće zagađenje.
-Što je proizvodni kapacitet veći, veća je i mogućnost da štetne materije dospeju u životnu sredinu. U ovakvim projektima ne postoji „malo“ zagađenje, postoji samo pitanje koliko će ono biti široko i dugotrajno. Zbog toga, projekat u suštinskom smislu nema opravdanost. Ekonomski aspekt ne želim da komentarišem, jer su o tome već govorile kolege sa Ekonomskog fakulteta i ti podaci su javno dostupni- ukazuje profesorka Dondur.
Govoreći o tehnologiji, kao posebno problematičnu ocenjuje upotrebu sumporne kiseline. Ističe da ne postoji ekološki način njene upotrebe i da su tvrdnje o njenoj bezbednoj primeni marketinška floskula.
-Ne postoji ekološki način korišćenja sumporne kiseline. To su formulacije koje se koriste u promotivne svrhe. Ako želite da proizvedete velike količine litijum karbonata i borne kiseline, vi morate da koristite velike količine sumporne kiseline. To je tehnološka činjenica- navodi ona.
Međutim, kako dodaje, još veća opasnost leži u tome što će tokom celog procesa u prirodu dospevati litijum i bor, što predstavlja trajan rizik za ljude, poljoprivredu i ekosisteme.
Tehnički aspekt: podzemna eksploatacija
Podzemna eksploatacija rude u rudniku Jadar je, kako ističe prof. dr Knežević, tehnički izvodljiva, ali veoma kompleksna. Rad na dubini od 300 do 700 metara donosi brojne izazove koji se ne sreću u standardnim rudarskim projektima- od ventilacije i temperature do odvodnjavanja i stabilnosti terena.
-Podzemna eksploatacija ima manji površinski otisak u odnosu na površinske kopove, ali nosi svoje rizike. Osnovni problem je moguće sleganje terena, koje se mora kontrolisati tehničkim merama i popunjavanjem otkopanih prostorija- objašnjava profesor Knežević.
On napominje da tehnička izvodljivost ne znači automatski i odsustvo rizika. Što je rudno telo na nižim kotama u odnosu na teren, jama je dublja, radni uslovi teži i komplikovaniji, a eksploatacija skuplja, objašnjava prof. dr Knežević.
-U Srbiji postoje jame na tim dubinama, na primer u rudnicima Trepča, ali su obično manje. Radni uslovi su teži usled visokih temperatura i problema sa dovođenjem i odvođenjem svežeg vazduha. Da bi temperatura na otkopu bila prihvatljiva za rad, svež vazduh mora biti ohlađen pre uvođenja u jamu. Tokom leta, temperatura tog „svežeg“ vazduha može biti i preko 40° C, pa ga je potrebno najpre ohladiti, a tek potom uvesti u sistem provetravanja jame.
Transport vazduha kroz cevi takođe ga zagreva, pa se standardi za količinu i temperaturu vazduha moraju strogo poštovati- navodi profesor Knežević.
Knežević napominje da rad nije moguć ako je jama poplavljena, pa je odvodnjavanje od ključne važnosti.
-Što je dubina jame veća, to je odvodnjavanje komplikovanije. Potreban je veći broj taložnika i sofisticiranije pumpe, što povećava troškove. Horizontalni transport rude unutar jame i vertikalni transport na površinu je takođe složeniji, pa jama mora imati više radilišta kako bi se obezbedio kontinuirani kapacitet i ujednačen kvalitet rude- dodaje.
Kada se govori o ekološkoj prihvatljivosti podzemne eksploatacije, Knežević objašnjava razliku u odnosu na površinsku eksploataciju.
-Podzemna eksploatacija ima značajno manji površinski otisak. Površinska eksploatacija zahteva uklanjanje jalovine iznad rudnog tela i formiranje odlagališta, što menja reljef. Kod podzemne eksploatacije, do rudnog tela najčešće se dolazi vertikalnim spuštanjem kroz okno, pa nema uklanjanja jalovine ni velikih saobraćajnica za transport rude- kaže on, dodajući da je značajno manji i uticaj na vode i tla.
-Površinska eksploatacija menja tokove površinskih voda i utiče na podzemne vode, dok kod podzemne eksploatacije ti problemi retko nastaju. Takođe, uticaj na biodiverzitet i buku je manji, jer su proizvodne mašine smeštene u jami, a buka na površini dolazi uglavnom od izvoznih mašina i ventilatora- objašnjava.
Ipak, Knežević upozorava da podzemna eksploatacija nije bez svojih nedostataka.
-Osnovni nedostatak je moguće sleganje terena u zoni rudarskih radova. Otvaranje podzemnih prostorija može izazvati urušavanje slojeva iznad rudnog tela, što se na površini uočava pojavom udolina. Da bi se to preprečilo, otkopane prostorije se odmah po završetku eksploatacije popunjavaju, tako da sleganje bude minimalno- ističe.
Bezbednost objekata i lokalne zajednice
Pored rudarskih radova, neophodno je, dodaje, obezbediti i prostor za tehnološku preradu koncentrata.
-Za rudarske aktivnosti potrebno je oko 140 hektara zemljišta, a za hemijsku preradu još oko 80. Planirani plato je izdignut iznad kote koja bi mogla biti podložna poplavama, a posebne mere zaštite kosina obezbeđuju sigurnost objekata. Nasip i zeleni pojas smanjuju vidljivost industrijskih postrojenja prema selu. Ipak, lokalna zajednica ostaje izložena poplavama kao i do sada, sve dok se ne reše problemi u toku odvođenja voda- objašnjava profesor Knežević.
Kada je reč o izgradnji infrastrukture i zaštiti od poplava, Knežević pojašnjava da će se rudarska i tehnološka postrojenja podići iznad nivoa koji je ugrožen poplavom.
-Deo doline Jadra gde su objekti locirani je veoma retko plavljen. Ipak, radi zaštite, prostor će biti podignut na kotu koja nije plovna, a kosine platoa su posebno projektovane. Nasip i zeleni pojas, sa drvećem, služi smanjenju vidljivosti industrijskih objekata iz kuća u okolini, ali nemaju direktnu funkciju zaštite od poplava- kaže on.
Ilić: Litijum kao strateški resurs
Prof. dr Dejan Ilić, doktor fizičke hemije i predsednik Upravnog odbora Fonda za inovacionu delatnost, još 1981. godine radio je prve litijumske baterije u Srbiji. Kako kaže, čitava priča o litijumu kod nas je dobila dimenzije koje sa naukom nemaju mnogo veze. Podseća da litijum nije nova tema niti „materijal koji je iznenada postao važan“.
-Litijum je strateški materijal već više od četrdeset godina. Još osamdesetih smo radili prve sisteme baterija, u vreme kada je minijaturizacija tek počinjala. Bez litijumskih baterija ne bi bilo mobilnih telefona, prenosivih računara ni cele savremene elektronike- kaže Ilić.
Ukazuje na strateški značaj litijuma u savremenoj industriji. Litijumske baterije su osnova moderne elektronike i elektromobilnosti, a države koje imaju ovaj resurs nastoje da ga uključe u globalne lance snabdevanja. Sa pojavom elektromobilnosti, objašnjava, važnost litijuma dodatno raste jer baterije za elektroautomobile koriste znatno više materijala nego one u elektronici, pa potražnja za litijumom raste eksplozivno. Zato je, smatra, logično što se svetske kompanije okreću svakom nalazištu.
-Litijum je strateški materijal već decenijama. Sa elektromobilima, potražnja raste eksplozivno i logično je što se svako nalazište razmatra. Kada tržište traži stratešku sirovinu, počinje potraga širom sveta. Čile, Argentina, Rusija, pa evo stigli smo i do Srbije. Mi zapravo imamo sreće što uopšte imamo rudu iz koje može da se dobije litijum karbonat, jedna od osnovnih sirovina za baterije- objašnjava prof. dr Ilić.
O „rizicima“ i sumpornoj kiselini- šta je stručna perspektiva
On, međutim, ističe da ekonomska korist ne sme biti posmatrana isključivo kroz rudarsku rentu, već kroz širi industrijski kontekst. Posebno naglašava da su rizici prisutni kod svakog metala, ali da su u javnosti predstavljeni pogrešno. Jedan od najčešćih strahova građana u raspravi o „Jadru“ jeste sumporna kiselina, o kojoj se, kako kaže, govori „na pogrešan način i u pogrešnom kontekstu“.
-U priču su uvedeni „rizici“ kao da su oni nešto nepoznato. Rizici u eksploataciji postoje kod svakog metala u Mendeljejevom sistemu. Sumporna kiselina je tehnološki reagens. Ne izliva se po livadama, ne ide u reku. Ulazi u zatvorene sisteme, reaguje sa rudom i daje sulfate i to je sve- objašnjava.
Dodaje da javnost nije dovoljno informisana o tehnologiji i rizicima, pa se stvorio otpor. Kao primer navodi industrije u kojima se sumporna kiselina već koristi u mnogo većim količinama.
-Smederevska železara i Bor prerađuju višestruko više sumporne kiseline nego što bi to bio slučaj u Loznici, ali o tome niko ne govori jer ljudi nemaju pravu informaciju. Čim se pojavi nešto novo, javlja se otpor, strah i politizacija. Nedostatak informacija otvorio je prostor za manipulaciju. Rio Tinto jeste napravio greške: prvo nisu dovoljno komunicirali proces, drugo, pokušali su da grade vertikalnu strukturu- od iskopa do proizvodnje baterija, što nigde u svetu ne funkcioniše. Baterije pravi samo nekoliko kompanija. Litijum karbonat je jedna stvar, fabrika baterija je druga- naglašava on.
„Propustićemo voz ako nastavimo ovako“
Ekonomska korist, objašnjava, daleko nadmašuje samu rudarsku rentu.
-Srbija bi dobila mnogo više od same rudarske rente. Dobili bismo referencu na svetskoj mapi. Kad imate litijum, fabrike same dolaze da pitaju da li mogu da otvore pogon. Tu su elektroliti, soli, katodni materijali. To su linije proizvodnje koje zahtevaju dva tehničara i jednog inženjera. To je novac koji ostaje u zemlji- kaže prof. dr Ilić.
Stav kompanije: ekonomija, standardi i nadzor
Iz kompanije koja razvija projekat „Jadar“ navode da je reč o jednom od najznačajnijih svetskih nalazišta litijuma i bora, koje bi Srbiju pozicioniralo u centar evropskog lanca snabdevanja za baterije i obnovljive izvore energije. Planirana investicija, kako ističu, premašuje 2,5 milijarde dolara, a godišnji prihodi od poreza i rudne rente značajno bi uvećali državni i lokalni budžet.
Kompanija tvrdi da su predviđene najsveobuhvatnije studije procene uticaja na životnu sredinu i da će se primeniti najviši ekološki standardi, uz kontinuiran monitoring vode, vazduha i zemljišta, kao i javni nadzor u koji bi bila uključena lokalna zajednica i nezavisni stručnjaci.
Dugoročne posledice kao ključno pitanje
Ipak, upozorenja prof. dr Dondur usmerena su na dugoročne posledice koje ne nestaju završetkom eksploatacije. Nakon trideset ili četrdeset godina rada, prostor ostaje trajno izmenjen, sa iscrpljenim resursima i otpadom koji zahteva stalni nadzor.
-Zamislite kako bi Jadar izgledao nakon trideset ili četrdeset godina, kada bi kompanija otišla odavde, a za njom ostali iscrpljeni resursi i toksični otpad. To nije privremena šteta, to je trajna promena prostora- naglašava prof. dr Vera Dondur.
Prof. dr Ilić je drugačijeg mišljenja. Ističe da je litijum roba na berzi i da ulazak u taj lanac znači ulazak u globalna istraživanja, partnerstva i tehnološke tokove.
-Da sam deset godina mlađi, ja bih u Loznici već otvorio fabriku za elektrolite. To je mala fabrika, a ogroman profit. Bilo bi bar deset takvih pogona ako bi se rudnik otvorio- dodaje.
Profesor takođe upozorava na dinamiku tržišta i potrebu da se ne propusti prilika. Podseća na nedavnu odluku Nemačke da proglasi svoje novo nalazište litijuma strateškim resursom.
-Nedavno je Nemačka otkrila ogromno nalazište litijuma prema češkoj granici i odmah ga proglasila strateškim. Ako se još nekoliko godina raspravljamo, propustićemo priliku. Voz će proći, količine koje imamo više neće biti interesantne, a mi ćemo ostati bez koristi- upozorava.
Srbiji je potrebna nova industrija
Profesor Ilić ističe da zemlja mora da ima izvor prihoda pored poljoprivrede.
-Nemamo alternativu za lignit, moramo da ga kopamo. Nemamo nove dokazane izvore energije. Imamo hidropotencijale, malo mineralnih voda, a zlato i olovo su već u rukama Kineza. Ako se ovako raspravljamo i o litijumu, šta ćemo da proizvodimo za deset godina? Od čega će zemlja da živi- pita on.
Na kraju, profesor ističe potrebu za novom industrijom i generacijskom promenom.
-Srbija mora da ima izvor prihoda pored poljoprivrede. Moramo razviti industriju, inovacije, nešto novo, kako bi mladi mogli da preuzmu stvari u svoje ruke. Oni će živeti sa tim odlukama. Mi stariji možemo da savetujemo, ali oni treba da odlučuju- poručuje profesor Ilić.
Otvoreno pitanje budućnosti
Projekat „Jadar“ tako ostaje jedno od najsloženijih pitanja savremenog razvoja Srbije. Sa jedne strane su ekonomski argumenti, energetska tranzicija i globalni tokovi, a sa druge upozorenja o nepovratnom gubitku prostora, rizicima po ekosistem i dugoročnim posledicama koje prevazilaze jedan investicioni ciklus. Konačnu odluku doneće državne institucije, ali stručnjaci upozoravaju da poverenje ne može biti izgrađeno bez pune transparentnosti, suočavanja različitih argumenata i jasne svesti o tome šta se dobija, a šta nepovratno gubi. Upravo zato, poručuju, tema litijuma i Jadra ne može biti zatvorena.
Antrfile 1
Stav kompanije- Ulaganja i ekonomski efekti projekta „Jadar“
(Navodi i procene predstavljaju stav i tvrdnje kompanije Jadar Media tim)
-Ležište litijuma i bora „Jadar“, otkriveno 2004. godine kod Loznice, prema navodima kompanije, predstavlja nalazište svetske klase i jedan od najvrednijih svetskih resursa litijuma.
-Kako tvrde iz Jadar Media tim, projekat ima potencijal da Srbiju pozicionira u centar evropskog lanca snabdevanja za baterije i obnovljive izvore energije.
-Planirana godišnja proizvodnja do 58.000 tona litijum karbonata, uz borate i natrijum sulfat, prema navodima kompanije, omogućila bi takvu poziciju Srbije na evropskom tržištu.
-Vrednost investicije procenjuje se na više od 2,5 milijardi dolara i, kako ističu iz kompanije, predstavljala bi jednu od najvećih stranih direktnih investicija u Srbiji.
-Prema procenama kompanije, u državni budžet bi se godišnje slivalo više od 180 miliona evra od poreza i rudne rente, dok bi budžet Loznice bio gotovo udvostručen.
-Razvoj industrije baterija i električnih vozila mogao bi, prema navodima kompanije, da privuče oko 6,2 milijarde evra dodatnih stranih investicija i otvori više od 20.000 novih radnih mesta.
-Iz Jadar Media tim navode da bi godišnja potrošnja na lokalne proizvode i usluge mogla da iznosi oko 300 miliona evra, što bi obezbedilo stabilne prihode za lokalne firme.
-Kompanija navodi da je do sada u razvoj lokalne zajednice uloženo više od 2,5 miliona evra kroz podršku poljoprivredi, preduzetništvu, mladima, obrazovanju, ekologiji, turizmu i kulturi.
-Status strateškog projekta, koji je projektu „Jadar“ dodelila Evropska komisija, kompanija tumači kao potvrdu njegovog ekonomskog i energetskog značaja za Evropu, uz naglasak da to ne menja domaće regulatorne procedure.
Antrfile 2
Stav kompanije- Tehnologije i mere zaštite u projektu „Jadar“
(Navodi i procene predstavljaju stav i tvrdnje kompanije Jadar Media tim )
-Projekat „Jadar“ je, prema navodima kompanije, planiran kao podzemni rudnik, uz tvrdnju da bi poljoprivreda, turizam i svakodnevni život mogli nesmetano da funkcionišu.
-Iz Jadar Media tima navode da su sprovedene najsveobuhvatnije studije procene uticaja ikada rađene u Srbiji, koje su, prema njihovim tvrdnjama, pokazale da je moguće bezbedno koegzistiranje rudarstva i drugih delatnosti.
-Rudarenje bi se, prema navodima kompanije, odvijalo na dubini od 300 do 700 metara, dok se bunari za vodu nalaze na dubini od 5 do 30 metara.
-Kako tvrde iz kompanije, planirana eksploatacija i prerada rude neće imati uticaj na izvore pijaće vode niti na podzemne vode koje koriste poljoprivreda i lokalna industrija.
-Oko 70 odsto potrebne vode obezbeđivalo bi se reciklažom podzemnih rudničkih voda i kišnice, dok bi se ostatak, po potrebi, obezbeđivao iz priobalja Drine, a ne iz rečnog toka niti izvora pijaće vode.
-Kompanija naglašava da neće biti ispuštanja voda bez prethodnog prečišćavanja do II klase kvaliteta, uz ulaganje od preko 100 miliona dolara u fabriku za prečišćavanje i zaštitu životne sredine.
-Prema navodima kompanije, u sistemima za prečišćavanje voda primenjivaće se tehnologije ultrafiltracije, reverzne osmoze i jonske izmene, uz javnu dostupnost podataka o kvalitetu vode.
-Sistem zaštite planirane deponije, prema tvrdnjama kompanije, predviđa višeslojnu hidroizolaciju i drenažu, uz otpornost na ekstremne vremenske uslove i poplave koje se javljaju jednom u 10.000 godina.
-U postrojenju za preradu rude koristila bi se tehnologija „scrubber“ filtera, koja je, prema navodima kompanije, u upotrebi u svetu više od 50 godina, uz zatvorene proizvodne sisteme bezbedne za zaposlene i okolinu.
-Iz Jadar Media Team navode da se svi reagensi, uključujući sumpornu kiselinu, transportuju zatvorenim sistemima, uz stalnu detekciju i automatsko isključivanje procesa u slučaju curenja, u skladu sa domaćim i međunarodnim standardima.
-Prema tvrdnjama kompanije, razvoj projekta ne bi doveo do nestanka nijedne biljne ili životinjske vrste u Srbiji, uz planove za nadoknadu uticaja i očuvanje biodiverziteta.
-Kompanija najavljuje mehanizam javnog nadzora koji bi omogućio građanima i nezavisnim stručnjacima praćenje uticaja projekta na vodu, vazduh, zemljište i biodiverzitet.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Loznice. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
