“Nisam bio za školu”, priča mi Ivan Jeremić, dok sedimo u kuhinji nalik onim seoskim u kojima se svi stiskaju preko zime, i gosti i domaćini, da ne bi unosili balegu i blato u gostinske sobe. Ta kuća se “ponavlja” za slavu i posebne prilike. Iza leđa ove, u kojoj njih trojica, tri generacije, deda, sin i unuk, provode vreme između teškog rada, kupio mu je otac kuću, pristojnu za život.
Ljubav koju je teško opisati (Foto: J. Gubelić)
Zapravo, nije da Ivan nije bio za školu, jer sam sebe demantuje kada progovori racionalno i mudro, zrelije od vršnjaka sa 22, već je želeo da ostane na selu.
“On je tražio od mene da ide u vojsku. Ja sam se čudio pitajući se šta će mu vojska sad kad ne mora da se ide. Ali, on je hteo. Onda je tražio da radi. Zaposlio se u jednoj šabačkoj firmi i radio za dvadesetak hiljada, onda je prešao u drugu i kopao kanale”, priča Ivanov otac Saša.
Tri generacije koje se razumeju (Foto: J. Gubelić)
Odbio je da jede taj “hleb sa devet kora” i od oca zatražio da mu kupi 20 jarića. Bila je to ljubav na prvi pogled. Othranio ih je na cuclu.
“I danas hranim tako one koje majka odbije da doji. Oni su mazni, umeju da budu kao deca. Ja najviše volim da ih gonim na ispašu. To mi je najzanimljiviji deo posla oko njih. Ovo je i teško i lepo”, priča.
I vide se i lepota i težina ovog seoskog posla. Velike bale sena pripremljene za zimu samo su deo posla. Muža ume da traje satima, a radi se svakog dana. Tu je i obrada zemlje i gajenje žitarica od kojih se kasnije pravi silaža. Živa bića traže negu. Skavi dana moraju da se hrane, poje, muzu…Ivan im to pruža. One mu uzvraćaju.
Farma od koje žive Jeremići (Foto: J. Gubelić)
Od 20 jarića stigao je do farme od 300 grla, po čemu je prvi u ovom kraju. Na imanju od 6 hektara rade tri generacije, tačnije tri prava musketara. Saša, Ivanov otac nije želeo da se ženi kada ga je supruga napustila, ali je imao cilj – da Ivana “izvede na pravi put”. U tome je uspeo. Ivan je završio srednju školu i stasao u lepog mladića. Radi i muške poslove, kad ustreba. Ovde nema podele posla na muške i ženske, ali ni na generacijske.
“Jedina žena u ovoj kući koja je živela sa nama je moj supruga, ali je ona nedvano umrla. Ostali smo sami. Pomaže moja kćerka, ali ono što ne stigne ona, radimo mi. Mi kuvamo, raspremamo, radimo oko koza”, priča Ivanov deda, Miodrag Jeremić.
Ivan hrani nejake jariće (Foto: J. Gubelić)
Proizvode mleko i meso, a njihovi proizvodi stigli su na tržište Rusije. Prošle godine proizveli su oko 20 tona mleka i sve izvezli uz pomoć posrednika. Taj deo posla su usavršili. Za ovaj drugi dobro bi došla jedna ženska ruka, da im pomogne bar u kućnim poslovima, pa svi gledaju u Ivana.
“On ima 22 godine, ali se nadamo da će se oženiti. Tada bi nam snajka mogla spremiti malo sira od naših koza. Nadamo se tome”, priča Saša.
A Ivan sada razmišlja da proširi farmu, mašta o svojoj mlekari za proizvodnju sira. Druge tajne ne otkriva, osim da želi porodicu na imanju u selu Maovi, gde je rođen.
