Časno je biti medicinska sestra. Tu čast Vera Gladović osetila je nebrojeno puta za dve decenije rada. Osetila je i suze, drugih i svoje. Posao u kom se mešaju ljudska patnja, nemoć i humanost, sastavni su deo njenog radnog dana. U Verinom slučaju i života. Na Internom odeljenju život je neizvestan kao u bilo kom drugom gde se on bori protiv smrti. Tu bitku ovde ponekad gubi, iako su i ona i njene kolege i koleginice uvek na braniku života. Odlučiti se za ovaj posao i biti medicinska sestra ima samo jedan uslov: voleti čoveka.
„To su najteži trenuci. Ponekad damo sve od sebe, ali ne uspemo da spasemo život, iako je prvenstveno to naš cilj. Ovo odeljenje šabačke bolnice je specifično. Na poluintenzivnoj nezi i u dnevnoj bolnici smeštaju se pacijenti oboleli od karcinoma, hematoloških i šećerhih bolesti ali i pacijenti koji su teško pokretni. Često su to veoma tužne sudbine. Kod nas se leče i usamljeni i napušteni, ljudi koji imaju potrebu ne samo za negom, već i za hranom i razgovorom“, priča ova medicinska sestra.
Svoj poziv je odabrala slučajno, ne znajući šta je čeka. A šta bi mlad i zdrav čovek, tek izašao iz puberteta, mogao znati o bolu?! Floskula da će se brinuti za zdravlje čovekovog tela i duše, bio je samo beg od matematike.
„Roditelji su hteli da upišem ekonomsku, ali ja nisam volela matematiku. Pošto sam znala da u medicinskoj tog predmeta nema previše, odlučila sam se za tu školu. Uostalom, ko je tada moga znati kuda će me život odvesti. Sada, dve decenije kasnije, znam da je odluka bila prava, iako nije odabrana pod punom odgovornošću“, priča kroz smeh.
Taj smeh uvek je na njenom licu, i na poslu i kada dođe kući. To nije uvek lako jer mora biti kadra da razume pacijentova osećanja i ponašanja u određenoj situaciji. Mora biti brižna, spremna da prihvati odgovornost, radi samostalno ali i u timu. Emocionalna zrelost i stabilnost da razume i da se nosi sa ljudskim patnjama i etičkim nedoumicama, jedan je od težih zahteva.
„Naučila sam da razumem smrt, iako moram priznati da je pre dve decenije to bilo mnogo češće nego danas. Medicina je sada uznapredovala a mislim da se razvio i naš odnos prema njoj. Empatiju vidim i kod sebe i kod svojih kolega. Često sam svesna da od našeg odnosa zavisi dan pacijenta i tako se i ponašam. Naše je da im pružimo sve. Česta asocijacija na ovo zanimanje je da vodimo polupokretne i pomažemo im da prime terapiju i izguraju dan, ali to je za nas normalno. To vam je kao kad imate bebu i treba da je presvučete. Znate da je ona nemoćna i da ste vi jedini koji joj možete pomoći. Tako je i ovde. To je sasvim normalno. Ja to tako razumem a i moje kolege“, priča Vera.
Beli mantil joj stoji skladno. Ispeglan i uštirkan njenim rukama. Međutim, ona ga ne skida ni kada dođe kući jer baš tu, u svom domu, neguje još dva pacijenta.
„Svekrva mi je šlogirana, svekar je dijabetičar bez obe noge. On je na insulinu. Njega previjam svaki dan. Zatim idem kod prijatelja, familije i svih koji me zovu da im olakšam tegobe. Mojoj porodici je to normalno. Moj sin često ide sa mnom kad nekom treba da izvadim krv i pomognem. Tako se svi učimo humanosti. Nije uvek lako, ali kad dođem kući okrenem se drugim stvarima i tako preguram dan. Teško je kad imam mladog pacijenta za čiji život se borim“, priča.
U čarobnom svetu medicine gde sestrinstvo ima važnu ulogu dobija i ono što joj daje snagu, a to je zahvalnost.
„Imam jednog mladog pacijenta koji svake godine za Osmi mart donese narcise. On oseća zahvalnost i to je nešto najlepše kad čovek vidi da je nekom pomogao. Imali smo ženu za koju smo mislili da nikada neće stati na svoje noge, ali ona danas sama dolazi po terapiju. Nema veće zahvalnosti nego kad mi pošalje poruku za Uskrs ili Božić, to je za mene najveći uspeh“, priča ova humanistkinja.
Sada završava Visoku zdravstvenu medicinsku školu. Radi i živi za svoju misiju. Kada bi ponovo birala, izabrala bi isto. Pa šta je smisao ljudskog bivstvovanja na zemlji nego humanost koju ova mlada žena ima za sve.