Navršilo se 24 godine od početka hrvatske vojne akcije „Oluja“ u kojoj je proterano više od 200.000 Srba iz Hrvatske. Kada su ostavili domove i sve što su imali, verovali su da će se brzo vratiti. Danas pokušavaju samo jedno, taj dan da zaborave.
I danas izbeglica (Foto. M Lazić)
U jedinom ličnom dokumentu Jele Dobrijević i dalje stoji – izbeglica. Pre 24 godine na današnji dan nije ni slutila da će sledećeg jutra sa jedanaestogodišnjim sinom zauvek napustiti Knin.
– Šta sam mogla, uzela sam dete za ruku i krenula kao i svi drugi. Nisam znala gde idem, ali nije bilo drugog izbora. Privremeno smo se smestili kod familije u okolini Beograda, a kasnije kao i svi, po kampovima – priča Jela Dobrijević koja je, kako kaže, “Oluju” potisnula iz sećanja.
Najteže je bilo suprugu koji pet dana nije znao da li su živi. Sa borbene linije krenuo je iz Knina put neizvesnosti.
– Kako je bilo?! Strašno! Ljudi su umirali, neki su ginuli od granata usput. Putovao sam tri dana. Kad sam došao u Srbiju, onda sam krenuo da tražim ženu i dete. Nekoliko dana nisam znao da li su živi. To su bili strašni dani – priča Slavko Dobrijević.
Stefan je rođen u kampu (Foto: M. Lazić)
I danas posle toliko godina, noću se budi u goloj vodi, jer sanja kako se u strahu vraća u Knin.
– Sanjam ja kako sa mojim drugom idem u Knin. Malo, malo, pa naiđemo na hrvatsku vojsku. Onda idemo po šumama, krijemo se, bježimo. Ja razmišljam kako mi je važno samo da uđemo u grad i nadam se da tamo ima policije, pa će nam oni pomoći. Dolazimo mi u grad, a ja hoću u moju firmu, gde sam radio kao železničar. Moja sekretarica otvara vrata, a tamo sede dva Hrvata i kažu: “Sad ćemo te zaklati”. Onda se trgnem i probudim. Posle toga nema sna – priča Slavko Dobrijević.
I dalje bez svog doma (Foto: M. Lazić)
Iz kampa u kamp, proletelo je 24 godine. U jednom od njih rodio se i unuk Stefan koji će u septembru napuniti četiri godine. Tek tada za ovu porodicu počela je nova oluja.
– On danas nema nikakva prava. Rođen je sedam dana pre nego što je završen konkurs za ove montažne kuće tako da nije dobio ni kvadrat. Nema dečji dodatak, nema ništa. Jednostavno, on je u Srbiji nepriznat – priča Jela Dobrijević.
Međusobno dele svoju sudbinu (Foto: M. Lazić)
Svako je preživljavao svoju oluju, tog avgusta, ali i narednih nekoliko meseci, kada su sa decom u naručju stizali u Srbiju. U jedan album stalo je sve što su tog jutra Aleksandara i njen tata poneli iz Zagreba. U sećanje se urezala roze haljinica koju je Aleksandri obukao, i jedina rečenica koju su razmenili.
– Ja sam nju pitao da li hoće da idemo, jer za nas ovde nema života. Ona je rekla – Idemo tata! Ona je imala tri godine i ja sam joj bio i otac i majka – priča Svetozar Bastajić.
Trude se da zaborave ono što im se desilo (Foto: M. Lazić)
Oprostiti i zaboraviti, dve su najteže reči i dileme za ove ljude.
– Mora se zaboraviti ako čovek želi dalje normalno da živi – odgovara kratko Dušan Dragić.
Kod pitanja kako oprostite, ćute, kao i na mnoga druga na koja samo oni znaju odgovore.
