Vinaver o šabačkoj duhovnoj eliti
„Mi smo dali srpskoj kulturi veoma mnogo. Dali smo tvorca srpskog jezika Vuka Karadžića, najvećeg istoričara Stojana Novakovića, najrazdraganijeg motrioca sela Janka Veselinovića, najmudrijeg poznavaoca srpskog karaktera Lazu Lazarevića, najvećeg znalca balkanskog čoveka Cvijića“ – govorio je Stanislav Vinaver.
Šabac je u svojoj istoriji dugoj više od pet vekova bio prvi grad odmah posle Beograda – ne samo po broju stanovnika i trgovini, već i po zanatskoj proizvodnji. U beleškama šabačkog profesora Ljube Pavlovića zapisano je da je Šabac bio poznat kao bogat grad, ali da je to bogatstvo proisticalo isključivo iz fizičkog rada i vrednoće njegovih građana.
Grad koji se razvijao radom, a ne bogatstvom
Podatak iz 1862. godine otkriva da je u Šapcu bilo tri učitelja, dve učiteljice, tri profesora i po jedan inženjer, lekar i apotekar, dok je sa druge strane radilo čak 370 zanatlija – najviše terzija i čarugdžija (opančara), kovača, ćurčija i kasapa. Među njima su bili i papudžije, abadžije, tufekdžije (puškari), ekmedžije (pekari), tišleri, šusteri, kolari, mumdžije (svećari), berberi, bojadžije, pinteri, peskari i kujundžije.
Carstvo zanatlija i trgovaca
„Grad nije bio bogat nagomilanim imanjima i novcem pojedinaca, već je u njemu u to doba postojalo bogatstvo rada, života i kretanja. Šapčanin je dobro radio, bogato živeo i kretao se kao pravi buržoa“, zapisao je Pavlović.
Ostavio je i dragocene opise života ondašnjih zanatlija i trgovaca:
„Svaki zanatlija bio je mali industrijalac koji proizvodi na veliko, ne mašinama, nego ljudskom snagom… Pre Prvog svetskog rata šabački trgovci i zanatlije imali su kuće iza svojih dućana, po dvorištima koja su ponegde bila kaldrmisana, sa prostranim, bogato nameštenim stanovima. Hrani i piću posvećivala se naročita pažnja – nije se smelo štedeti, ali se nije ni bacalo. Velika briga posvećivala se odeći. Žene i deca uvek su se oblačili po modi tog vremena, nije se štedelo na materijalu, a izrada nije smela biti loša… Kvalifikovani radnici bili su brojni, zadovoljni, dobro plaćeni i umeli su svoje prihode da rasporede. Hranili su se, odevali i provodili kao najbolji građani.“
Jevremova vizija modernog evropskog grada
Intelektualni napredak grada na Savi dovodi se u vezu sa boravkom Jevrema Obrenovića u Šapcu.
Zahvaljujući Jevremovom shvatanju važnosti narodnog prosvećivanja, Šabac je, među prvim gradovima u Srbiji, obnovio škole, imao učitelje, lekare, apotekare. Godine 1826. u Šapcu radi škola kod crkve, koju je Jevrem podigao sopstvenim sredstvima. Školu pohađa 100 učenika u prvoj i 25 u drugoj klasi. U školi rade dva učitelja: jednog plaća Šabačka opština, a drugog Jevrem iz svog džepa.
„Vizija gospodara Jevrema Obrenovića bila je da od Šapca, od jedne orijentalne kasabe, napravi jedan moderan evropski grad. Kako je to činio? Dovodio je učitelje, lekare, činovnike, zanatlije iz Beograda, ali i iz inostranstva – iz Pešte, iz Beča, iz Temišvara. Pomenuću dva značajna imena koja su na inicijativu Jevrema Obrenovića došla u Šabac – to su doktor Jovan Stejić i Dimitrije Tirol. Doktor Jovan Stejić bio je prvi Srbin, svršeni doktor medicine. Školovao se u Segedinu, u Pešti, u Beču, a poslednje godine studija stipendirao ga je upravo Jevrem Obrenović i doveo ga 1829. godine u Šabac. Nažalost, Miloš ga je odveo na svoj dvor kao svog ličnog lekara i ličnog učitelja svojih sinova. Na inicijativu doktora Jovana Stejića iz Temišvara u Srbiju dolazi Dimitrije Tirol – pisac, geograf, istoričar, slikar portreta i urednik brojnih almanaha i kalendara. On je upravo u Šapcu bio učitelj Jevremovih sinova 12 godina“ – priča Jelena Podgorac Jovanović, direktorka Biblioteke šabačke.
U tom duhu nastavlja se razvoj i napredak Šapca i Šapčana, pa su svršeni maturanti u gradu na Savi odlazili u Peštu, Beč i Pariz, a nakon povratka preuzimali značajne funkcije, čime Šabac postaje jedan od najobrazovanijih i najkulturnijih gradova u Srbiji.
Dolazak intelektualaca iz Srbije i Evrope
„Učitelji koji su dolazili iz Austrougarske donosili su svoje savremene nastavne metode, ali i taj duh prosvećenosti. Godine 1829. Šabac dobija prvog stalnog lekara, i ti strani lekari koji su dolazili iz Nemačke, Mađarske, Italije donosili su mu znanje i saznanja o higijeni i javnom zdravlju, i možemo reći da upravo u Šapcu tada počinje javno zdravstvo u Srbiji. Na dvoru gospodara Jevrema okupljali su se obrazovani ljudi, čitali knjige, razgovarali o njima, organizovali muzičke večeri i razgovarali o vrlo značajnim društvenim i političkim pitanjima. Obrazovani ljudi u Šapcu učili su nemački, francuski, a knjige na stranim jezicima stizale su iz Zemuna i Pešte. Ova, takozvana intelektualna elita, bila je svojevrstan spoj domaćih obrazovanih ljudi i stranaca koji su iz Evrope donosili evropski način mišljenja i života. Njihova uloga nije bila samo kulturna, već prava modernizatorska, a naši ljudi koji su iz Šapca u Evropu odlazili da se školuju vraćali su se i donosili ne samo znanje, nego i duh evropejstva. Zato već polovinom 19. veka Šabac biva nazvan Mali Pariz u Srbiji – zato što je to bio grad jake intelektualne elite, grad u kome se razgovaralo o građanskim vrednostima, o školovanju žena i o javnom zdravstvu. Zajednički imenitelj za sve te ljude bilo je to što su bili pismeni u vreme kada je to bilo retko, što su imali ideju i viziju kako da razvijaju svoj grad i što su uspostavljali značajne veze i kontakte sa kulturnim centrima u Evropi“ – priča Jelena Podgorac Jovanović, direktorka Biblioteke šabačke.
Prota koji je ispred svoga naroda stajao sa knjigom i perom
Na večnu listu znamenitih Šapčana svrstao se ugledni šabacki sveštenik prota Jovan Pavlović, rođen je uoči samog početka Prvog srpskog ustanka 1802. godine. U reci izbleglica koje, u vreme Prvog srpskog ustanka, prelaze Drinu i nastanjuju se u Šapcu, bio je sveštenik Pavle Pavlović iz Vrbice u Bosni. Bio je to otac potonjeg prote Jovana Pavlovića, pisca i prevodioca. Mali Jovan školu je počeo učiti u Šapcu, a nastavio, sa propašću Ustanka, u Sremskoj Mitrovici. U oslobođenoj Srbiji pred crkvom i sveštenstvom stajao je odgovoran zadatak velike prosvetiteljske misije, duhovne i kulturne obnove srpskog naroda koji je izašao iz viševekovnog azijatskog mraka i ropstva.
„Pomenuću još jednog značajnog Šapčanina, vrlo značajnog u intelektualnoj istoriji Šapca, ali i cele Srbije – to je prota Jovan Pavlović. Prota Jovan Pavlović, sveštenik, pisac, prevodilac i član Društva srpske slovesnosti, koji je opet na insistiranje Jevrema Obrenovića rukopoložen za protu i bio dvorski sveštenik. Iako skromnog obrazovanja, to je nadoknađivao čitanjem. Bio je mecena velikom broju umetnika i prvi Srbin kome je izdata knjiga u novoosnovanoj državnoj štampariji 1833. godine. Svršeni maturanti gimnazije odlazili su da se obrazuju po Evropi – u Beču, u Parizu – i vraćali su se, i tako nastaje prvi sloj naših domaćih lekara, advokata, profesora, koji preuzimaju značajne funkcije u našem gradu. Upravo iz tog razloga Šabac je u to vreme najobrazovaniji i najkulturniji grad u Srbiji. Taj brend se nastavlja i krajem 19. i početkom 20. veka delima naših Šapčana – Laze Lazarevića, Jovana Cvijića, Sime Trojanovića, Janka Veselinovića, Stojana Novakovića, Milorada Popovića Šapčanina, Miloša Moskoljevića i mnogih drugih naučnika, književnika, slikara, univerzitetskih profesora, ministara – brojnih lučonoša i svetionika naše srpske duhovnosti“ – priča Jelena Podgorac.
Stojan Novaković – viteški um srpske kulture
Visoko mesto u srpskoj nauci zauzima Stojan Novaković, a njegovo ime velikim slovima upisano je u srpsku kulturu, prosvetu i državnost. Bio je književnik, naučnik, prevodilac, diplomata, političar i akademik — čovek koji je uspešno spajao ono što se činilo nespojivim.
„Ako bi u jednoj rečenici trebalo opisati sve ono što je Stojan Novaković uradio — u nauci, prosveti, diplomatiji i državnosti — mogli bismo reći da je on bio vitez srpstva, koji se za srpstvo borio mastionicom, perom i papirom. Sve svoje napore ulagao je u obrazovanje, svestan koliko je ono važno za očuvanje identiteta naroda kome pripada. Bio je primer čestitog, odgovornog, ozbiljnog i skromnog čoveka“, kaže Zoran M. Nikolić, pisac.
Detinjstvo u Šapcu i rani talenti
Rođen je 1. novembra 1842. u današnjoj Masarikovoj ulici br. 64 u Šapcu, u porodici skromnog zanatlije. Otac Jovan bio je stolar, a sa suprugom Janjom imao je troje dece. Stojan u Šapcu završava osnovnu školu i nižu gimnaziju i već tada se izdvaja kao odličan đak. Visoko obrazovanje nastavlja na Liceju, gde završava studije prava.
Po diplomiranju radi u Ministarstvu finansija, zatim kao profesor Beogradske gimnazije, bibliotekar Narodne biblioteke, kustos Beogradskog muzeja i sekretar Srpskog učenog društva.
Ministar prosvete – čovek koji je modernizovao školstvo
„Neverovatan radni elan! Sa samo 25 godina objavio je prvu istoriju srpske književnosti, a već četiri godine kasnije i drugo, dopunjeno izdanje — delo koje je postalo temelj kasnijih književnih studija. Sa 31 godinu postaje univerzitetski profesor, član Srpskog učenog društva i prvi put ministar prosvete i crkvenih dela“, objašnjava Sanja Cvejić, nastavnica srpskog jezika.
Kao ministar prosvete, u tri mandata, dao je ogroman doprinos modernizaciji srpskog školstva.
Doneo je osam ključnih zakona, uveo obavezno osnovno obrazovanje u trajanju od osam godina, obavezu školskih biblioteka i nastavnih sredstava, popravio položaj učitelja i uredio gimnaziju tako da i današnja podela na prirodni i društveni smer potiče iz njegovog vremena.
Po osnivanju Srpske kraljevske akademije, preteče SANU, postaje jedan od prvih 16 članova. Bio je dopisni član Francuske, Ruske, Češke i Poljske akademije.
Objavio je oko 500 naučnih radova i pedesetak knjiga — mnogi su govorili da je „ravan čitavom naučnom institutu“.
Njegova radna disciplina bila je legendarna
„Radio je od osam ujutru do šest uveče. Na stolu je uvek imao dve mastionice i dva pera: jednim je popunjavao državne akte, drugim pisao naučne radove. Takva posvećenost i skromnost danas su retkost“, kaže Nikolić.
Laza K. Lazarević – genije pripovetke i pionir srpske medicine
U Srpskom učenom društvu srela su se dva velika Šapčanina — Stojan Novaković i Laza K. Lazarević, tada pomoćnik u biblioteci, kasnije najveći srpski pripovedač i lekar.
Laza Lazarević rođen je 13. maja 1851. u Gospodar Jevremovoj ulici u Šapcu. Poticao je iz patrijarhalne i ugledne trgovačke porodice. Otac Kuzman iznenada umire, a Laza, tada devetogodišnjak, ostaje bez oca. Majka Jelka preuzima brigu o porodici. Laza završava osnovnu školu i četiri razreda gimnazije u Šapcu, zatim odlazi u Beograd na Pravni fakultet.
„Studije prava završio je 1871. godine, a već 1872. dobija državnu stipendiju za studije medicine u Parizu. Međutim, zbog srpsko-turskog rata studije nastavlja u Berlinu — mestu koje je presudno oblikovalo njegovu lekarsku karijeru“, objašnjava dr Slobodan Popović.
Za vreme ratova vraća se u Srbiju i prijavljuje se u vojni sanitet. Odlikovan je srebrnom medaljom za revnosnu službu.
Lekar svetskog ranga
Bio je izvanredan lekar i naučnik širokog opusa: bavio se hirurgijom, infektologijom, mikrobiologijom, neurologijom, psihijatrijom. Smatra se prvim srpskim gerontologom, a za neke autore — jednim od prvih u Evropi.
Laza Lazarević živeo je samo 40 godina — ali je ostavio 70 stručnih radova i pionirske medicinske opise. Najpoznatiji je „Lazarevićev znak“ u neurologiji — test za dijagnostiku ishijadičnog nerva, opisan 1880, i danas priznat u svetskoj medicini.
Humanista koji je lečio besplatno
Tokom rada u Opštoj državnoj bolnici unapredio je laboratoriju, poboljšao bolničku praksu i vodio 50 očuvanih istorija bolesti. Otvorio je i prvu kliniku za stare u Evropi.
„Malo se zna da je bio prvi gerontolog, da je otvorio svoju kuću u Beogradu za stara lica i živeo skromno. Lečio je besplatno i tako vaspitavao i svoju decu. Bio je veliki naučnik, ali i veliki čovek“, kaže Milica Predić, profesorka književnosti.
Majstor psihološke pripovetke
Njegova književnost jednako je velika kao i njegova medicina. Unosio je psihološku dubinu i unutrašnje dileme likova, čineći ih bogatijim nego kod prethodnika.
„Švabica“, jedna od njegovih najpoznatijih pripovedaka, oslanja se na njegov lični život — na mladalačku ljubav iz Beča koju njegova majka nije mogla da prihvati.
Godine 1888. Laza Lazarević postaje član Srpske akademije nauka. Ugled i slava nikada ga nisu promenili.
„Dao je veliki doprinos malim brojem pripovedaka — samo devet je objavio za života. Ali unetom psihološkom pripovetkom postavio je temelje moderne srpske proze. Njegov doprinos medicini i književnosti nerazdvojni su delovi jedne iste veličine“, kaže Predić.
Prerana smrt — večna slava
Uprkos lečenju u najpoznatijim evropskim sanatorijumima, umire od tuberkuloze pluća u 40. godini i ostaje zauvek upamćen kao najveći srpski pripovedač.
ZNAČAJNI ŠAPČANI
- Draga Ljočić – prva žena lekar u Srbiji
Draga Ljočić, rođena Šapčanka, bila je prva žena lekar u Srbiji i jedan od najhrabrijih pionira srpske medicine. Školovala se u Cirihu, jer ženama u zemlji nije bilo omogućeno medicinsko obrazovanje. Tokom ratova neumorno je radila kao dobrovoljni lekar, spasavajući živote u najtežim uslovima. Bila je posvećena humanitarnom radu, borbi za ženska prava i unapređenju zdravstvene zaštite. Njeno ime danas stoji na samom početku istorije emancipacije žena u Srbiji.
(iz teksta: distrikt.rs//šapčanka-draga-ljočić…)
- Oskar Davičo – pesnik, romanopisac i veliki modernista
Rođen u Šapcu, Oskar Davičo ostao je zapamćen kao jedan od najznačajnijih srpskih avangardnih i modernističkih pisaca 20. veka. Njegov život bio je podeljen između stvaranja i tamnice – zbog političkih aktivnosti više puta je bio osuđivan i zatvaran, ali nije prestajao da piše. Njegova poezija izrazito je moderna, ritmična i buntovna, dok su romani Daviča svrstali u sam vrh srpske proze. Ostao je poznat kao umetnik koji je umetničku slobodu branio ličnom žrtvom.
(iz teksta: distrikt.rs/oskar-davičo…)
- Milorad Popović Šapčanin – pisac koji je ime grada pretvorio u identitet
Milorad Popović Šapčanin jedan je od retkih pisaca koji je svom prezimenu s ponosom dodao ime rodnog grada. Bio je urednik, književnik, putopisac i kulturni radnik. Svojim opusom, ali i javnim delovanjem, Popović je utemeljio pojam „šabačkog književnog kruga“, ostavljajući dubok trag u kulturnoj istoriji Srbije. Njegova ljubav prema rodnom gradu bila je toliko snažna da je postala deo njegovog imena i dela.
(iz teksta: distrikt.rs/knjizevnik-koji-je…)
- Isidora Sekulić – ikona srpske književnosti koja je deo života provela u Šapcu
Iako rođena u Bačkoj, Isidora Sekulić značajan deo svog stvaralačkog puta vezuje za Šabac, u kojem je živela i radila kao profesorka. U gradu na Savi ostavila je dubok trag, a njena predavanja i kulturni angažman oblikovali su generacije mladih Šapčana. Isidora je do danas ostala jedna od najobrazovanijih žena srpske književnosti, filozofkinja, esejistkinja, putopisac i akademik – osobena po tome što je savršeno spajala strogu inteligenciju i nežnu literarnu senzibilnost.
(iz teksta: distrikt.rs/isidora-sekulić…)
- Janko Veselinović – veliki mačvanski pripovedač i autor „Hajduk Stanka“
Jedan od najpoznatijih pisaca sa ovog područja, Janko Veselinović, večno je zadužio srpsku književnost romanom Hajduk Stanko, posvećenim Nikoli Tesli. Njegove pripovetke i romani čuvaju duh Mačve, običaje, pesmu i mentalitet ovog kraja. Omiljen i u narodu i među kritikom, Veselinović je ostavio trag kao pisac koji je u potpunosti razumeo narodnu dušu i seoski život.
(iz teksta: distrikt.rs/biser-iz-pera-macvanskog-velikana…)
- Andra Jovanović – humanista koji je iz lične slamčice izgradio Medicinsku školu
Andra Jovanović, šabački dobrotvor, vodeći se čistom humanošću i ljubavlju prema gradu, od svoje lične ušteđevine sagradio je Medicinsku školu u Šapcu. Bio je čovek koji nikada nije tražio priznanja niti isticao svoje zasluge. Gradio je tiho, predano, uveren da se dobro delo uvek vrati zajednici. Danas se smatra jednim od najvećih šabačkih dobrotvora 20. veka.
(iz teksta: distrikt.rs/šabački-humanista…)
- Robert Tolinger – omiljeni horovođa i muzički pedagog
Robert Tolinger, austrijski muzičar koji je život posvetio Šapcu, ostao je upamćen kao omiljeni horovođa, dirigent i pedagog. Stvarao je horske sastave, razvijao muzičku kulturu u gradu i svojim radom podigao umetnički nivo školskih i amaterskih ansambala. Generacije Šapčana pamte ga kao čoveka blage naravi, velikog znanja i posvećenosti umetnosti.
(iz teksta: distrikt.rs/robert-tolinger…)
Izvor: Iz spisa „O Valjevu i Šapcu“, Ljuba Pavlović
Šabac u prošlosti, knjiga 4, Pavle M. Josić
Ekonomske funkcije Šapca i njihov uticaj na kretanje i strukturu stanovništva, Miodrag Kovačević
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
