Da li ste znali da postoji i Olimpijada za golubove? Naime, golubari iz celog sveta nadmeću se za prestižnije titule, a njihov plasman određuje brzina kojom su preleteli na stotine kilometara u svojoj zemlji. Jedan takav lepotan iz Majura kod Šapca sada je u penziji, ali i dalje živi od stare slave. Reč o golubu pismonoši iz legla Radosava Renovčevića, čiji let je zadivio mnoge ljubitelje golubova širom sveta.
Na Olimpijadi u Belgiji 2017. godine zauzeo je 37. mesto među šampionima pismonošama svetskog glasa. Tome su prethodili treninzi, kao kod vrhunskih sportista, ishrana i vitamini. A onda let dug nekoliko stotina kilometara iz nepoznatog grada i povratak kući brže od konkurencije. Kako pronađe kuću, koliko brzo leti, kako se hrani tokom puta, štiti od vetra, kiše i grabljivica, nauka nije odgonetnula.
– Nauka je tvrdila da se orijentišu prema zvezdama, Suncu, prema mirisu, ali još to niko ne zna po čemu se oni orijentišu. Ali uvek idu kući, pravac svom kavezu gde su odrasli. Ja sam računao da se ovaj moj golub kretao negde oko 85 kilometara na sat i da je to prosečna brzina – objašnjava golubar Radosav Renovčević.
Njegovo oko sve govori, pa poznavaoci ovih ptica iz zenice i dela oka oko nje mogu mnogo toga da pročitaju.
– Njegov kvalitet, da li zdrav, da li je dobar letač, kakvo će potomstvo dati, sve se vidi iz oka. Zato golubari uglavnom gledaju oko goluba – objašnjava i pokazuje slike na kojima se prilikom dodele medalja na takmičenjima uvek fotografiše i oko goluba.
Oko određuje i izdržljivost. Njegovi golubovi najdalje su leteli iz Italije, i to su bila takmičenja za pamćenje. Jednom ih je puštao iz Milana, a onda i iz Verone.
-U šest su pušteni, a već uveče oko pola pet prvi golubovi su stigli. To je takva trka da čovek ne može da veruje. Nisam ni ja mogao da verujem sve dok se uveče nije pojavilo deset od dvadeset golubova. Dolaze ljudi da mi čestitaju ja ne mogu da progovorim – opisuje svoj osećaj ovaj strasni golubar koji se već četiri decenije bavi golubarstvom.
Ovde govor nije ni potreban jer se sa svojim pismonošama Radoslav razume pogledom.
-Oni mene vole i ja njih volim. Kad stignu sa takmičenja, ja izađem i tapšem im. To je neverovatan osećaj – priča o svom hobiju, kom je posvećen od jutra do mraka.
Njegovo jato broji 100 golubova pismonoša. Svakog zna u glavu, a za nekim, poput Micike, koja je bila kao čovek, pati i danas.
– Kad ja krenem na centar, ja je pustim. Ona leti sa kuće na kuću i prati me. Kad dođem u centar, ja je zovem, pružim ruku i ona sleti. To niko nije mogao da veruje – prepričava svoju povezanost sa ovim pametnim pticama.
Olimpijac je sada u penziji i služi samo za priplod, kako bi Radoslav u svom jatu ponovo imao pismonošu za medalju.
