Дистрикт
Култура

„ГОЛ, ГОЛ, ГОЛ” – ЊЕГОВЕ РЕЧИ ИСПИСАЛЕ СУ СПОРТСКУ ИСТОРИЈУ

Пионир спортског радио-репортерства, публициста и новинар Радивоје Раћа Марковић (1909-1979) пре осам деценија, увео је спорт у домове Југословена. Легендарни узвик „Гол, гол, гол“ постаће његов заштитини знак, а препознатљиви глас синоним Радио Београда, пред чијим је микрофоном провео импресивних 40 година. Његови преноси олимпијада, прве прославе 1. маја у ослобођеном Београду, најдужи радио-интервју са Јосипом Брозом, сахранe Бориса Кидрича и Моше Пијаде, прецизно и сликовито бележили су историју.

Доајен спортског новинарства Раћа Марковић (Извор: приватна архива)

Језиком је стварао слике и слушаоце водио на лице места. Репортерски маг народу је приближио нови медиј – радио, у време када о телевизији није било помена. Тих година слава спортисте зависила је од Радивојевих речи, пре него од постигнутих поена, а посао радио-репортера деци је било занимање из снова.

Мајка и сестре (Извор: Међуопштински историјски архив)

Мајку, сестре и родни Мајур носио је у срцу. На питања одакле му тако леп језик одговарао је: „Из Мајура, поред Шапца. Тамо се говори такав правилан српски језик“. А за родни крај није га везивало само његово најважније оружје, него и породична сећања.

– Био је заљубљен у Мајур. Стално је одлазио тамо и аутобусом, када није имао службени ауто и возача. И ми смо ишли породично. Његова најмлађа сестра живела је на породичном имању и јако лепо су се слагали. Волео је Хвар, где је имао кућу, али Мајур је волео више – каже снаха Љиљана Марковић.

Аутор неколико књига (Извор: приватна архива)

Рођен је као седмо дете у земљорадничкој породици. Брат и отац погинули су у Првом светском рату.

– Његов отац говорио је да му је жао што то последње дете никада неће имати ципеле, а он је обишао свет – каже она.

Пионир спортске радио-репортаже (Извор: Међуопштински историјски архив)

Талентован за писање, након матуре у Шабачкој гимназији 1928. године, истовремено је дописник београдске Правде, стални сарадник Шабачког гласника и уредник спортског листа у Шапцу. Убрзо уписује Правни факултет у Београду. Његова студентска соба била је стециште пријатеља, шабачких студената. Када је, после неколико година, одлазио из Правде, мислио је да напушта и овај посао заувек. Срећом по српско новинарство, адвокатуром се никада неће бавити.

„Хтео сам да студирам књижевност, кад сам сам завршио гимназију, а завршио сам права. Бежао сам од новинарства, а постао сам новинар. Кад сам ушао у новинарство, ја сам бежао од спортског новинарства, а постао сам спортски новинар. У моме животу све се развијало супротно, али ја сам врло задовољан и не жалим за оним што сам урадио. Напротив!“, говорио је. У својим двојбама постао је најбољи.

Творац култне емисије „Време спорта и разоноде“ (Извор: Међуопштински историјски архив)

На Радио Београд долази 1933. године, само четири године након оснивања овог, у то време најважнијег информативног медија. Радивоје и он сазрели су заједно. Најпре је водио вечерњу репортажу о дневним догађајима у престоници. За 10 минута успевао је да исприча све. Први пренос догодио се случајно 1937. године. Тадашњи спортски репортер је суспендован, па је завршну етапу ауто-мото релија Праг–Букурешт–Београд преносио Раћа. Од тада је савесно градио каријеру и подизао углед свог занимања.

На венчању са Анђелијом Протић (Извор: приватна архива)

 Мало ко је као Раћа могао да дочара динамику игре и узбуђење на трибинама. Историју домаћег радио-репортерства исписао је својим чувеним „Гол, гол, гол“, после трећег изједначења противника на фудбалској утакмици Парагвај–Југославија на Светском првенству 1958. у Шведској. Тим голом Југославија је елиминисана са овог такмичења, а Раћа је објаснио да је то био „поклич којим сам хтео да кажем – докле, побогу брате!“. Ова три гола касније ће годинама одзвањати у домовима Југословена као део шпице култне емисије „Време спорта и разоноде“, чији је идејни творац.

Омиљен међу колегама и спортистима (Извор: приватна архива)

Био је вишедеценијски уредник Спортске редакције Радио Београда, аутор нових емисија и неколико сјајних књига о спорту и вештини репортерског заната. Остао је упамћен као репортер који је урадио најдужи пренос у историји радија код нас. Преносећи првомајску параду 1946. године непрекидно је говорио 7 часова и 36 минута.

– Сећам се тог преноса, који је трајао скоро 8 сати. Слушајући његов глас на радију лампашу, имали смо слику као да смо присутни, не треба нам телевизор. Толико је био речит, сјајан, непоновљив. Зато су га сва велика имена Радио Београда звала својим учитељем – каже Драган Мићић, некадашњи уредник Радио Београда и новинар прве редакције Телевизије „Шабац“.

Са Титом путовао у Индију (Извор: приватна архива)

А у овој медијској кући о Раћи се говорило и после много година.

– Дошао сам у Радио Београд, када је он отишао, али сам о њему стално слушао. Он је пример како колега може да се цени. Много година после Раћине смрти они су га малтене свакодневно помињали. Кад нешто раде питају се како би то урадио Радивоје Марковић. Његови ученици, у оно време били су прва спортска пера Света Вуковић, Слободан Ковачевић, Душан Марковић, Душан Томашевић, Мијаило Костић, Јордан Ивановић, Миомир Аранђеловић – прича новинар.

Заслуживао је бројне привилегије (Извор: Међуопштински историјски архив)

Од Радивоја Марковића учили су сви, а он је учио сам. Без бележнице није полазио нигде, имао је сопствену архиву, а податке је добијао и од пријатеља са других континената. Припрема за посао била му је најважнија. Причало се да се 1953. за интервју са Јосипом Брозом спремао два месеца. По оцени председничког кабинета, тај разговор је био најбољи интервју који је Тито дао југословенском новинару.

-Саветеовао их је како да се припремају, да имају мноштво података, да би знали о чему ће причати и да буду срећни ако од свега што су припремили искористе и 10 одсто. Читао је много, пратио вести, имао јако богату библиотеку и своју архиву – каже Драган Мићић.

За своје заслуге добио је бројне награде (Извор: Међуопштински историјски архив)

Говорио је брзо, беспрекорно тачно и помало назално, не баш по стандардима радио-новинарства. Алудирајући на ову специфичност, Бранко Ћопић, који му је био пријатељ, умео је да каже : „Радивоје, ти си једини човек на свету, кога је лош глас прославио“.

Из његових беспрекорно објективних преноса није се могло закључити за који од два водећа национална тима навија, иако је то највише интригирало јавност. Ипак, у једном од последњих јавних наступа 1979. године, у родном граду коначно је признао.

– Пратио сам Спортску Чивијаду 1979. године. Сећам се тог догађаја јако добро. Тумачио је боју Мачвиног дреса – црна је када не иде добро, када се губи, а црвена кад се побеђује. А тих година Мачви баш нису цветале руже. Искористио сам прилику да питам за кога навија. Признао ми је да навија за Мачву. А онда је пред препуном Халом спортова одржао изванредан говор и изјаснио се да највише воли Мачву – сећа се новинар.

У Приштини 1939. године (Извор: приватна архива)

У време када се мало путовало Раћа Марковић обишао је земаљску куглу. У књизи „Алоха, Хонолулу“ описао је земље у којима је боравио.

– У архиви ДИФ-а у Београду пронашао сам хрпу Раћиних рукописа, и без претеривања, сигурно тридесетак испечатираних његових пасоша. У њима се види где је све био по свету – прича Мићић.

Своју љубав према путовањима пренео је и на унуку, оперску диву Тамару Марковић, која је годинама живела у Немачкој, а захваљујући свом послу, баш као и славни деда, стизала је далеко.

-Пропутовао је цео свет, тај авантуристички дух мислим да нема нико други у нашој фамилији. Између мене и њега постојала је специјална веза, а посебно када је одушевљење путовањима у питању. Деда је био на Хавајима, Бразилу, Канади, Египту, у Индији са Титом – каже Раћина унука Тамара Марковић.

Са унуком Тамаром (Извор: приватна архива)

Унуке Невена и Тамара не памте га по гласу, као већина, него по осмеху и загрљајима, породичним слављима и предметима које је доносио из најудаљенијих земаља.

-Увек се враћао са поклонима. Све је имао први у Београду. Знала сам да је у то време био луксуз толико путовати, тако живети, имати тако опремљен стан – трпезарију са позлаћеним дуборезом, коју је донео из Индије, када је путовао са Титом, кућу на Хвару, имао је службени ауто и возача. По тим стварима сам могла да оценим да је био нешто изузетно – прича она.

Говорио је брже од свих репортера (Извор: Међуопштински историјски архив)

Случај је хтео да ови поклони непосредно утичу и на њен животни избор.

-На известан начин развио је музички укус мог оца и мене. Њему је доносио ЛП плоче америчког музичара Џери Ли Луиса, волео је оперу, џез – Елу Фицџералд, имали смо и плоче класичне и вокалне музике. Када бих остајала сама код куће, сатима сам слушала Марију Калас – сећа се Раћина унука.

Посебан доживљај биле су вожње у службеном аутомобилу Радио Београда.

-Деда ме је уписао у дечји хор Радио Београда, па ме је једно време возио на пробе у службеном аутомобилу у ком је био телефон, јер је морао је да буде стално доступан. То је за мене и сестру била највећа фасцинација.

Са другом супругом кренуо је на пут око света (Извор: Међуопштински историјски архив)

 Одморе је проводио на Хвару. Ту је давао интервјуе југословенским медијима, а школе су организовано доводиле ђаке да га упознају. И баш када се спремао да ускоро децу замени на летовању, у стану у Београду, за писаћом машином, изненада је преминуо на лето 1979. године.

– Последње сећање на деду је његова изненадна смрт. Моји родитељи и сестра били су у нашој кући у Старом граду. По њих је дошао хеликоптер, да их доведе у Београд, а ја сам била са дечјим хором Радио Београда у Јелси, такође на Хвару, и да не бих сазнала шта се десило угасили су радио и телевизоре. Требало је да тужну вест чујем од родитеља – прича.

Плац на приморју добио за посебне доприносе од Радио Београда (Извор: приватна архива)

Из поштовања према гласу уз који је растао, Емир Кустурица желео је да у својим филмовима главни актери слушају баш Раћине преносе фудбалских утакмица. Како их у фонотеци Радио Београда није нашао, у филмовима „Сећаш ли се Доли Бел“ и „Отац на службеном путу“ чују се савршене имитације гласа великог репортера, који је задужио српско новинарство, али и друштво, будући да је својим преносима документовао многе значајне догађаје века иза нас.

Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима