Pionir sportskog radio-reporterstva, publicista i novinar Radivoje Raća Marković (1909-1979) pre osam decenija, uveo je sport u domove Jugoslovena. Legendarni uzvik „Gol, gol, gol“ postaće njegov zaštitini znak, a prepoznatljivi glas sinonim Radio Beograda, pred čijim je mikrofonom proveo impresivnih 40 godina. Njegovi prenosi olimpijada, prve proslave 1. maja u oslobođenom Beogradu, najduži radio-intervju sa Josipom Brozom, sahrane Borisa Kidriča i Moše Pijade, precizno i slikovito beležili su istoriju.
Jezikom je stvarao slike i slušaoce vodio na lice mesta. Reporterski mag narodu je približio novi medij – radio, u vreme kada o televiziji nije bilo pomena. Tih godina slava sportiste zavisila je od Radivojevih reči, pre nego od postignutih poena, a posao radio-reportera deci je bilo zanimanje iz snova.
Majku, sestre i rodni Majur nosio je u srcu. Na pitanja odakle mu tako lep jezik odgovarao je: „Iz Majura, pored Šapca. Tamo se govori takav pravilan srpski jezik“. A za rodni kraj nije ga vezivalo samo njegovo najvažnije oružje, nego i porodična sećanja.
– Bio je zaljubljen u Majur. Stalno je odlazio tamo i autobusom, kada nije imao službeni auto i vozača. I mi smo išli porodično. Njegova najmlađa sestra živela je na porodičnom imanju i jako lepo su se slagali. Voleo je Hvar, gde je imao kuću, ali Majur je voleo više – kaže snaha Ljiljana Marković.
Rođen je kao sedmo dete u zemljoradničkoj porodici. Brat i otac poginuli su u Prvom svetskom ratu.
– Njegov otac govorio je da mu je žao što to poslednje dete nikada neće imati cipele, a on je obišao svet – kaže ona.
Talentovan za pisanje, nakon mature u Šabačkoj gimnaziji 1928. godine, istovremeno je dopisnik beogradske Pravde, stalni saradnik Šabačkog glasnika i urednik sportskog lista u Šapcu. Ubrzo upisuje Pravni fakultet u Beogradu. Njegova studentska soba bila je stecište prijatelja, šabačkih studenata. Kada je, posle nekoliko godina, odlazio iz Pravde, mislio je da napušta i ovaj posao zauvek. Srećom po srpsko novinarstvo, advokaturom se nikada neće baviti.
„Hteo sam da studiram književnost, kad sam sam završio gimnaziju, a završio sam prava. Bežao sam od novinarstva, a postao sam novinar. Kad sam ušao u novinarstvo, ja sam bežao od sportskog novinarstva, a postao sam sportski novinar. U mome životu sve se razvijalo suprotno, ali ja sam vrlo zadovoljan i ne žalim za onim što sam uradio. Naprotiv!“, govorio je. U svojim dvojbama postao je najbolji.
Na Radio Beograd dolazi 1933. godine, samo četiri godine nakon osnivanja ovog, u to vreme najvažnijeg informativnog medija. Radivoje i on sazreli su zajedno. Najpre je vodio večernju reportažu o dnevnim događajima u prestonici. Za 10 minuta uspevao je da ispriča sve. Prvi prenos dogodio se slučajno 1937. godine. Tadašnji sportski reporter je suspendovan, pa je završnu etapu auto-moto relija Prag–Bukurešt–Beograd prenosio Raća. Od tada je savesno gradio karijeru i podizao ugled svog zanimanja.
Malo ko je kao Raća mogao da dočara dinamiku igre i uzbuđenje na tribinama. Istoriju domaćeg radio-reporterstva ispisao je svojim čuvenim „Gol, gol, gol“, posle trećeg izjednačenja protivnika na fudbalskoj utakmici Paragvaj–Jugoslavija na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj. Tim golom Jugoslavija je eliminisana sa ovog takmičenja, a Raća je objasnio da je to bio „poklič kojim sam hteo da kažem – dokle, pobogu brate!“. Ova tri gola kasnije će godinama odzvanjati u domovima Jugoslovena kao deo špice kultne emisije „Vreme sporta i razonode“, čiji je idejni tvorac.
Bio je višedecenijski urednik Sportske redakcije Radio Beograda, autor novih emisija i nekoliko sjajnih knjiga o sportu i veštini reporterskog zanata. Ostao je upamćen kao reporter koji je uradio najduži prenos u istoriji radija kod nas. Prenoseći prvomajsku paradu 1946. godine neprekidno je govorio 7 časova i 36 minuta.
– Sećam se tog prenosa, koji je trajao skoro 8 sati. Slušajući njegov glas na radiju lampašu, imali smo sliku kao da smo prisutni, ne treba nam televizor. Toliko je bio rečit, sjajan, neponovljiv. Zato su ga sva velika imena Radio Beograda zvala svojim učiteljem – kaže Dragan Mićić, nekadašnji urednik Radio Beograda i novinar prve redakcije Televizije „Šabac“.
A u ovoj medijskoj kući o Raći se govorilo i posle mnogo godina.
– Došao sam u Radio Beograd, kada je on otišao, ali sam o njemu stalno slušao. On je primer kako kolega može da se ceni. Mnogo godina posle Raćine smrti oni su ga maltene svakodnevno pominjali. Kad nešto rade pitaju se kako bi to uradio Radivoje Marković. Njegovi učenici, u ono vreme bili su prva sportska pera Sveta Vuković, Slobodan Kovačević, Dušan Marković, Dušan Tomašević, Mijailo Kostić, Jordan Ivanović, Miomir Aranđelović – priča novinar.
Od Radivoja Markovića učili su svi, a on je učio sam. Bez beležnice nije polazio nigde, imao je sopstvenu arhivu, a podatke je dobijao i od prijatelja sa drugih kontinenata. Priprema za posao bila mu je najvažnija. Pričalo se da se 1953. za intervju sa Josipom Brozom spremao dva meseca. Po oceni predsedničkog kabineta, taj razgovor je bio najbolji intervju koji je Tito dao jugoslovenskom novinaru.
-Saveteovao ih je kako da se pripremaju, da imaju mnoštvo podataka, da bi znali o čemu će pričati i da budu srećni ako od svega što su pripremili iskoriste i 10 odsto. Čitao je mnogo, pratio vesti, imao jako bogatu biblioteku i svoju arhivu – kaže Dragan Mićić.
Govorio je brzo, besprekorno tačno i pomalo nazalno, ne baš po standardima radio-novinarstva. Aludirajući na ovu specifičnost, Branko Ćopić, koji mu je bio prijatelj, umeo je da kaže : „Radivoje, ti si jedini čovek na svetu, koga je loš glas proslavio“.
Iz njegovih besprekorno objektivnih prenosa nije se moglo zaključiti za koji od dva vodeća nacionalna tima navija, iako je to najviše intrigiralo javnost. Ipak, u jednom od poslednjih javnih nastupa 1979. godine, u rodnom gradu konačno je priznao.
– Pratio sam Sportsku Čivijadu 1979. godine. Sećam se tog događaja jako dobro. Tumačio je boju Mačvinog dresa – crna je kada ne ide dobro, kada se gubi, a crvena kad se pobeđuje. A tih godina Mačvi baš nisu cvetale ruže. Iskoristio sam priliku da pitam za koga navija. Priznao mi je da navija za Mačvu. A onda je pred prepunom Halom sportova održao izvanredan govor i izjasnio se da najviše voli Mačvu – seća se novinar.
U vreme kada se malo putovalo Raća Marković obišao je zemaljsku kuglu. U knjizi „Aloha, Honolulu“ opisao je zemlje u kojima je boravio.
– U arhivi DIF-a u Beogradu pronašao sam hrpu Raćinih rukopisa, i bez preterivanja, sigurno tridesetak ispečatiranih njegovih pasoša. U njima se vidi gde je sve bio po svetu – priča Mićić.
Svoju ljubav prema putovanjima preneo je i na unuku, opersku divu Tamaru Marković, koja je godinama živela u Nemačkoj, a zahvaljujući svom poslu, baš kao i slavni deda, stizala je daleko.
-Proputovao je ceo svet, taj avanturistički duh mislim da nema niko drugi u našoj familiji. Između mene i njega postojala je specijalna veza, a posebno kada je oduševljenje putovanjima u pitanju. Deda je bio na Havajima, Brazilu, Kanadi, Egiptu, u Indiji sa Titom – kaže Raćina unuka Tamara Marković.
Unuke Nevena i Tamara ne pamte ga po glasu, kao većina, nego po osmehu i zagrljajima, porodičnim slavljima i predmetima koje je donosio iz najudaljenijih zemalja.
-Uvek se vraćao sa poklonima. Sve je imao prvi u Beogradu. Znala sam da je u to vreme bio luksuz toliko putovati, tako živeti, imati tako opremljen stan – trpezariju sa pozlaćenim duborezom, koju je doneo iz Indije, kada je putovao sa Titom, kuću na Hvaru, imao je službeni auto i vozača. Po tim stvarima sam mogla da ocenim da je bio nešto izuzetno – priča ona.
Slučaj je hteo da ovi pokloni neposredno utiču i na njen životni izbor.
-Na izvestan način razvio je muzički ukus mog oca i mene. Njemu je donosio LP ploče američkog muzičara Džeri Li Luisa, voleo je operu, džez – Elu Ficdžerald, imali smo i ploče klasične i vokalne muzike. Kada bih ostajala sama kod kuće, satima sam slušala Mariju Kalas – seća se Raćina unuka.
Poseban doživljaj bile su vožnje u službenom automobilu Radio Beograda.
-Deda me je upisao u dečji hor Radio Beograda, pa me je jedno vreme vozio na probe u službenom automobilu u kom je bio telefon, jer je morao je da bude stalno dostupan. To je za mene i sestru bila najveća fascinacija.
Odmore je provodio na Hvaru. Tu je davao intervjue jugoslovenskim medijima, a škole su organizovano dovodile đake da ga upoznaju. I baš kada se spremao da uskoro decu zameni na letovanju, u stanu u Beogradu, za pisaćom mašinom, iznenada je preminuo na leto 1979. godine.
– Poslednje sećanje na dedu je njegova iznenadna smrt. Moji roditelji i sestra bili su u našoj kući u Starom gradu. Po njih je došao helikopter, da ih dovede u Beograd, a ja sam bila sa dečjim horom Radio Beograda u Jelsi, takođe na Hvaru, i da ne bih saznala šta se desilo ugasili su radio i televizore. Trebalo je da tužnu vest čujem od roditelja – priča.
Iz poštovanja prema glasu uz koji je rastao, Emir Kusturica želeo je da u svojim filmovima glavni akteri slušaju baš Raćine prenose fudbalskih utakmica. Kako ih u fonoteci Radio Beograda nije našao, u filmovima „Sećaš li se Doli Bel“ i „Otac na službenom putu“ čuju se savršene imitacije glasa velikog reportera, koji je zadužio srpsko novinarstvo, ali i društvo, budući da je svojim prenosima dokumentovao mnoge značajne događaje veka iza nas.
Iz serijala „ZNAMENITIH TRAG”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
