Svetlanka Milutinović, kustos šabačkog muzeja, spaja nespojivo. Kada završi radno vreme u muzeju, vraća se kući, gde je čeka drugi posao, na porodičnoj farmi. Zatičemo je dok sređuje srednjovekovnu zbirku, predmete grada Šapca iz tog doba koji se čuvaju u šabačkom Narodnom muzeju. Kustor-istoričar, već 37 godina radi posao koji voli, istražuje, piše, stvara, čuva od propadanja i zaborava. Podseća. Iznova dokazuje i pokazuje koliko je bitno nasleđe naše. Vodi računa o onom što smo imali nekad i što stvaramo danas.
„Ovde mozak mora da radi svih osam ili deset sati. Mi nemamo radno vreme. Posao nosimo i kući. Istraživanje zahteva stalni angažman. Izložbe zahtevaju duge priprme, a tu su i posetioci kojima treba uvek pokazati čime raspolažemo. Dosta pažnje sam posvetila bitkama na Mišaru i Ceru, a bavila sam se i drugim temama koji se tiču istorije grada, opština u okruženju, škola i drugih ustanova“, kaže Svetlanka Milutinović.
A kada dođe kući i odloži fascikle, ide na drugi, sasvim drugačiji posao. Na porodičnu farmu. I pored radnika koji su tu zaposleni, posla ima za sve, pa i za nju. Tu vodi brigu o 100 muznih krava, isto koliko i o srednjovekovnim predmetima u muzeju. Kada završi umni posao, vraća se fizičkom, i ništa joj nije teško.
„Čovek kad voli da radi, onda mu taj posao dođe kao relaksacija. Drugi idu na jogu i neke druge vežbe. Ovo je moja joga. Ja nemam druge aktivnosti. Meni je dovoljna moja farma i moja bašta“, priča Svetlanka, istoričarka.
Pomaže radnicima na porodičnoj farmi kad god je potrebno, u ambijentu ni nalik onom od pre podne. Rad sa životinjama zahtevniji je od posla u muzeju, drugačiji je i miris i prostor.
„Kada izađete odavde niko neće moći da primeti da ste bili u štali. Mi vodimo računa da sve bude savremeno i čisto. Tako da ta dva prostora jesu različita, ali i ovaj ima svoje mirise“, objašnjava.
A ti mirisi ne osećaju se ni na njoj, niti na nama, kao ni na radnom mestu gde provodi prvu polovinu dana. Svetlanka spaja nespojivo. Autorka je tri stalne muzejske postavke i na desetine tematskih. Radila je u kancelariji i na terenu. Sa kolegama je istražila celu Severozapadnu Srbiju, bavila se istraživanjem i bila na čelu šabačkog muzeja. I tako gotovo četiri decenije radila je i muške i ženske poslove.
„Često nije bilo dovoljno ljudi, pa sam morala da radim i druge poslove. Nije mi bilo teško da uzmem krpu, izbrišem, operem…Nije mi teško da se popnem na merdevine i postavim izložbu. Naučila sam da hodam na merdevinama kao moleri, što teško kome polazi za rukom“, priča ova neobična Šapčanka, puna pozitivne energije i vedrine.
Radi, ne čekajući penziju, jer i kada se penzioniše u muzeju, na farmi neće uskoro.