U Gornjoj Sipulji, selu na padinama planine Cer u opštini Loznica, u osnovnu školu izgrađenu uz pomoć meštana, danas idu samo dva učenika. Učiteljica i učitelj veronauke dolaze iz Loznice, teško prohodnim seoskim putem. Dva đaka pešaka čuvaju selo da se ne ugasi, i pored toga što su često usamljeni, oni su srećni.
Imitiranje životinja im je omiljena igra (Foto: J. Gubelić)
Svako jutro do škole na proplanku gde se sudaraju najlepše vazdušne struje, Jelena Ilić pešači dva kilometra. Lepo je u proleće kada nabuja Cernica u kojoj se mreste retke vrste riba što opstaju samo u ovako bistroj vodi. Sve je ovde čisto. Neukaljano. Kao i njih dvoje, Aleksandar i Jelena. Preko livada, pašnjaka i šuma Jelena sama prolazi na putu do škole. Kada napada sneg, otac ustane pre zore i prti stazu da nejakog đaka ne zatrpa sneg. Poslednjih godina nije bilo vukova, ali uvek postoji strah da se ne spuste iz Konjuše, gde su ih meštani često viđali.
“Teško je kada pada sneg. Ovde je sneg baš veliki i zimi bude hladno”, priča Jelena dok se penje utabanom stazom.
Jelena na putu do škole (Foto: J. Gubelić)
Tu, isped drvene kapije, na ulasku u školsko dvorište čeka je Aleksandar. Njih dvoje su cela škola. U učionici od tridesetak kvadrata, građenoj za celo odeljenje, popunjene su samo dve klupe.Tu je peć na drva, dovoljna da zagreje prazan prostor. Zidovi su ukrašeni njihovim rukotvorinama, veselih boja. Tu je i računaljka, koju je u modernim školama kompjuter “poslao u penziju”. Njima je pomogla da savladaju sabiranje i oduzimanje. Vrednostima se uče svaki dan, veri utorkom kada iz Loznice dolazi učitelj veronauke.
“Pre neki dan jedno od njih dvoje se razbolelo, tako da sam radio samo sa jednim učenikom. Nije to lako ni za mene ni za njih, ali mi smo navikli, ne žalimo se”, priča Branko Popović, učitelj veronauke.
Njih dvoje su cela škola (Foto: J. Gubelić)
Jelena je drugi a Aleksandar četvrti razred. Nastavu prate zajedno. Sami su i na odmoru i na času fizičkog. Nemaju protivnički tabor za društvene igre. Nemaju ni igre koje zahtevaju veći broj drugara.
“Ja bih volela da ima još dece, da možemo da se igramo. Za vreme odmora igramo se sakrivanja krede, a na fizičkom imamo čunjeve za igru koje preskačemo”, priča stidljivo Jelena.
“Voleo bih da ima još dece, da bude puna škola”, dodaje Aleksandar.
Nastavu prate zajedno (Foto: J. Gubelić)
Imitacija životinja omiljena im je igra na fizičkom. Ispred škole, prateći znak učiteljice Branke Milovanović, oponašaju ptice, medu, zeku…Te zvukove Jelena je odlično savladala na putu do škole u brdovitom Jadru gde u tišini sve odjekuje.
Tiho je i u selu. Blatnjavim sokakom niko da naiđe. A i ko bi kada je prošle godine u celom selu rođeno dvoje dece a umrlo deset meštana.
“Nemamo put. Selo se gasi. Ako se ovde nešto ne uradi, za deset godina ovde nikog nećete zateći”, žali se na uslove Slobodan Ilić, koji je odlučio da ostane na selu.
Čas fizičkog (Foto: J. Gubelić)
Slaba je struja, a put jedva prohodan do centra sela. Odavde se kolima ne može dalje. Jedino je škola lepo sređena, na proplanku gde struji najlepši vazduh sa planine Vlašić i gde nas njih dvoje uče kako je za sreću potrebno malo.
“Ja mogu da kažem da su oni, bez obzira na sve, srećna deca. Svaki dan dolaze nasmejani. Dogodine, kada Aleksandar završi četvrti razred, dobićemo još dva učenika, tako da će ih biti troje. Možda jesu usamljeni, ali su srećni”, kaže učiteljica Branka Milovanović.
Zbog lošeg puta i struje odavde svi odlaze (Foto: J. Gubelić)
U Gornjoj Sipulji danas živi oko 200 meštana. Graja se ne čuje već duže vreme, a pre četiri decenije škola je bila puna.
“Kad sam ja išao u školu ovde je bilo 120 đaka u četiri odeljenja. Samo u mom odeljenju bilo je trideset đaka”, priča Miodrag Jovanović.
Sada nema odeljenja, a ni đaka. Većina je pobegla u Šabac i Loznicu, za boljim uslovima života. Ostali su Aleksandrovi i Jelenini roditelji na svojoj zemlji, i njih dvoje sa velikim bremenom – da čuvaju školu da se ne ugasi. Tako ne daju selu da umre, jer dok je škole i crkve, dotle i ono živo.
