У акцији спасавања савезничких пилота 1944. године, названој „Ваздушни мост“, из Србије је у организацији Југословенске војске евакуисано преко 500 углавном америчких пилота. Највећи број је евакуисан са импровизованог аеродрома у селу Прањани код Чачка, али је мало познато да је тридесетак пилота и официра евакуисано из коцељевачког краја. Једини живи сведок, Драгутин Ашковић, не дозвољава да се та прича заборави.
Деда Драго – једини живи сведок операције „Халијард“ (Фото: Дистрикт)
Тог септембра Драгутин Ашковић имао је 23 године. Данас, у 98. одлично се сећа како је као командант четничког вода у Свилеуви наредио својим омладинцима да у њиви обраслој шумом праве писту за слетање авиона.
– То је била ледина по којој је ишла стока и направила рупе. Ја онда наредим да дође цела чета омладинаца да се равна аеродром. Њима кажем да понесу мотике, ашове и ко шта има од алата, јер је требало све то поравнати да авион може безбедно да слети – прича Драгутин Ашковић, командир омладине за Посавотамнавски срез ратне 1944. године.
У домаћинству Реље Марковића за пилоте су испекли и прасе (Фото: приватна архива)
За то време, 22 америчка пилота, један француски и италијански авијатичар, два америчка санитетска официра и један фотограф, били су уз велико обезбеђење смештени у кући Реље Марковића, у то доба угледног домаћина у овом тамнавском селу. Повлачећи се у безбедније делове Србије, преко Мионице, стигли су у Свилеуву.
Под командом резервног капетана, свештеника Милоша Јевтића из Брдарице, четничког команданта Подринског округа и поднаредника Драгољуба – Драге Ашковића из овог села, почела је градња писте. Позвао је, сећа се Асковић, 120 младих из села и за два дана направили су импровизовани аеродром са пистом дугом 700 метара, прописно обележеним знаковима за сигнализацију.
– Сећам се, ја сам лично дао паре и отишли су момци и купили 200 килограма креча. То су размутили у једном бурету, а онда су обележили знак слетања, знак узлетања, леви бок, десни бок и докле авион може да се креће када слети а да не упадне у јаругу – присећа се Драго, у то време младић чије је официрско школовање у Загребу прекинуо рат.
Ледина на којој је направљен аеродром (Фото: приватна архива)
Једини живи учесник тог догађаја не заборавља тренутак када су моћни авиони слетели у тамнавски крај.
– Кад је то заујало од Медведника, сви смо поскакали. Прво се један приземљио. Онда је мало ролао и окренуо се. Међутим, кад је наишао други, како се спуштао, он некако закачи и из трупа откине крило. Народ је занемео. Али, они брзо извадише неку легуру и алат и залемише крило као да се ништа није десило – присећа се старина.
Деда Драго поред авиона сломљеног крила (Фото: приватна архива)
– Кад је народ видео авионе, то је било весеље. Знаш како су махали, бацали капе и шешире, играли коло. Сви су лепо прихватили авијатичаре, а са њима су се споразумевали мимиком и давали им храну на целом путу до Свилеуве. Свима је било мило да се спасу – каже деда Драго.
Евакуацију је пратило цело село (Фото: приватна архива)
Авијатичари су евакуисани у два војна транспортна авиона типа „дакота ДЦ-3“.
– У та два авиона, колико је нама познато именом и презименом, укрцало се 27 савезничких авијатичара. Они су одлетели у поподневним сатима. После четири пет дана у овај крај дошла је Шеста личка дивизија и, под знацима навода, ослободила овај крај. Они су ушли, практично, у празну Коцељеву, а четници су се повукли према Босни где су организовали трећу евакуацију, на планини Озрен – објашњава Зоран Живановић, виши кустос Завичајног музеја у Коцељеви.
