Општина Осечина чува успомену на пилота Миленка Павловића, команданта 204. ловачко-авијацијског пука Војске Југославије, који је погинуо током бомбардовања 1999. године, бранећи небо Србије. Својим витешким чином сврстао се међу највеће хероје Подгорине, после браће Недића. У Горњем Црниљеву, родном селу пуковника Миленка Павловића, у знак сећања и захвалности свом храбром земљаку, постављају легендарни авиони МиГ-21, истог типа летелице којом је Павловић 1999. године полетео у вечност, бранећи своју отаџбину.
У Подгорини године пролазе, али сећање не
Не бледи име Миленка Павловића, пуковника пилота, команданта 204. ловачко-авијацијског пука Војске Југославије, човека који је 4. маја 1999. године полетео у сусрет надмоћном непријатељу, знајући да се са тог лета вероватно неће вратити.
Људи зелених брда и пашњака чувају успомену на његову смелост и решеност да своју земљу брани сопственим животом. И дао је живот за њу. Судбина је хтела да на последњи задатак крене пут родног краја.
Био је познат као изузетно дисциплинован, али и као старешина који је стајао испред својих људи — увек први када је било најтеже.
Дан када је преузео туђи задатак
Четвртог маја 1999. године НАТО авијација кретала се ка Ваљеву. У базу Батајница стигло је наређење да авион Војске Југославије полети у пресретање. По плану, требало је да полети млађи пилот.
Миленко Павловић то није дозволио.
Сматрао је да његова дужност, као команданта, није да шаље млађе и неискусније пилоте у готово сигурну смрт. Према сведочењима, позвао је команду, зауставио полетање млађег колеге, лично дошао у Батајницу и преузео авион.
Његове речи остале су запамћене:
„Нећете ви да гинете. Ја ћу.“
Сео је у свој МиГ-29 и полетео ка Ваљеву.
Четвртог маја 1999. године НАТО авијација кретала се ка Ваљеву. Стигло је наређење да авион наше војске полети у сусрет непријатељу. Тога дана требало је да полети један млађи пилот. Миленко је сматрао да је његова дужност, као команданта, да у сусрет надмоћнијем непријатељу крене он, а не неискуснији и млађи колега. Зато је назвао команду и тражио да се млађи пилот заустави, а он је лично дошао својим аутомобилом у Батајницу, практично избацио млађег колегу из кокпита авиона и полетео својим „МиГ-ом 29“ ка Ваљеву – прича Саша Перић, кустос музејског одељења у Осечини.
Миленко Павловић рођен је 5. октобра 1959. године. Као дечак из Подгорине, у гуменим опанцима, гледао је у небо и сањао да буде пилот. Тај сан носио га је кроз школовање, Ваздухопловну војну академију и летачку каријеру која га је довела до места команданта једног од најзначајнијих ловачких пукова тадашње државе.
Неравноправна борба
У ваздуху га је чекала реалност рата.
Његов МиГ-29 био је технички и технолошки инфериорнији, са ограниченим системима, док је наспрам њега било више од десет савремених НАТО ловаца.
О томе говори и Саша Перић, кустос музејског одељења у Осечини:
„Његов авион био је технички и технолошки слабији од непријатељских авиона. С друге стране, непријатељских авиона је било много — чак шеснаест НАТО летелица против једног Миленковог ‘мига 29’.“
Ипак, Павловић није одустајао. Маневрима је покушавао да удаљи непријатељске авионе од циљева у унутрашњости земље.
„Имају ме!“ — последње речи хероја
Борба је трајала кратко, али је била видљива готово целом Ваљеву. Људи су тог дана гледали у небо, пратећи линије авиона и бљескове ракета.
Дванаест минута након полетања, у оперативном центру зачуле су се речи које су заувек остале урезане у памћење:
„Имају ме!“
Његов авион погођен је са више пројектила и срушио се у селу Бујачић, недалеко од Ваљева. У први мах, многи су помислили да је оборен непријатељски авион. Истина је, међутим, брзо стигла у град — погођен је наш МиГ, погинуо је Миленко Павловић.
Херој који је постао легенда
Један од најбољих пилота Војске Југославије, својом погибијом сврстао се у ред витезова. Његове речи и данас, како кажу мештани, „одзвањају Подгорином, буде камен и гору“.
У његовом родном крају подигнут је спомен-комплекс — место тишине и поштовања, где је симболично стао један кратак, али изузетно храбар живот.
Оставштина која траје
Од камена и малтера, без арматуре и помпе, али са огромном симболиком — сећање на Миленка Павловића живи. Његово име данас носе улице, спомен-обележја и војни аеродром у Батајници.
Отишао је тихо, баш као што је и живео.
И отишао је право — у легенду.
Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Осечина. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
