Doktorka Darinka Lukić je prva žena lekar iz Koceljeve. Naklonjena porodici, odgovorna u struci, profesionalac i humanista, takva je bila i u narodnooslobodilačkoj borbi. Kao što joj ime kaže – darivala je srce i znanje bližnjima i pacijentima i u ratnim i mirnodopskim vremenima. Zemljoradničko dete iz Subotice kod Koceljeve, diplomu stiče na Medicinskom fakultetu u Gracu, prva među ženama osmelila se u privatnoj praksi, a čitav radni vek provela je lečeći i pomažući narodu. Njeno ime s ponosom nosi Dom zdravlja u Koceljevi.
Još kao dete negovala je slabije od sebe, što će je pratiti kroz čitav život.
– Darinka je brata Vojina, najmlađeg brata i ostalu braću hranila, brinula o njima – počinje njenu biografiju pričom o sestrinskoj ljubavi književnik i novinar Dragan Đermanović Đera, na koju se nadovezuje sin Darinkinog brata Rajka, vojnog akademca, oficira Vojske Jugoslavije, koji je Drugi svetski rat proveo u logoru:
– Moj otac preživeo je zahvaljujući njoj. Preko Crvenog krsta slala mu je pakete hrane, sa suvim šljivama u koje je stavljala vitamine – priča Darko Lukić kako je štitila njegovog oca, a potom i njega:
– U Beogradu je najduže živela u Vlajkovićevoj, a ja pamtim kako me je čuvala kao malog u stanu u Dragoslava Jovanovića i kako me je učila nestašlucima – priseća se radosnih trenutaka provedenih sa tetkom u njenom stanu, u kom i sada žive potomci njenih najbližih, tako da oreol Darinkine brižnosti i dalje traje.
Doktorka Darinka Lukić rođena je 18. aprila 1900. godine u selu Subotica kod Koceljeve, kao prvo od devetoro dece zemljoradnika Jerotija Lukića i njegove supruge Perse, domaćice, rođene Milovanović iz Svileuve.
– Od devetoro ostalo je samo petoro dece – Darinka, Veselinka, Jovanka, Vojin i Rajko, moj otac. Brata Branka izgubila je na samom njegovom venčanju. Takva su bila vremena – kaže bratanac, ističući da su sva deca, roditelji kao i sama Darinka, sahranjeni na porodičnom groblju u Subotici, nedaleko od rodne kuće.
Osnovnu školu završila je u Koceljevi kao odličan đak, i na preporuku učitelja upisuje Šabačku gimnaziju, što je u ono vreme bilo ravno čudu za devojčice iz seoske sredine.
– Celo detinjstvo je provela u selu, obavljajući sve kućne i poljske poslove, u vreme stradanja i patnji u balkanskim ratovima kada su muškarci bili u borbama, Darinka je morala da se bavi kosidbom, sečom drva, oranjem.
Bez obzira na težak rad završila je Gimnaziju u Šapcu sa najboljim ocenama i njen otac odlučuje da školovanje nastavi u inostranstvu. Imao je veliku želju da mu ćerka završi medicinu. Studirala je u Pragu i Gracu, gde je studije medicine završila daleke 1925. godine.
– Imala je želju da se vrati u Jugoslaviju i dobila je posao stažiste u Šabačkoj bolnici, ali ubrzo otvara lekarsku ordinaciju u Šapcu. Bila je velika konkurentska borba u privatnoj praksi, posebno za jednu ženu, i ona odlučuje da se zaposli u seoskoj sredini, gde će njen posao imati humani karakter – priča Đermanović.
Udala se za imućnog Šapčanina Nikolu Panovića, rodom iz Svileuve, rodnog mesta njene majke.
– Muž joj je bio bogat, recimo, u Šapcu pre rata vozili su pakarda, i ona je često svoje doktorske usluge obavljala volonterski, bez nadoknade, nije marila za novac – priča Darko Lukić.
Darinka, međutim, vrlo brzo postaje udovica i svoj životni put nastavlja sama.
– Zaposliće se u Badovincima u Mačvi, gde 1936. godine u seoskoj ambulanti obavlja posao sa mnogo poleta, požrtvovanja i odgovornosti, obilazeći pacijente po kućama, dajući svoje preporuke kao odličan dijagnostičar – ocenjuje veoma pozitivno njen rad Dragan Đermanović.
Želja za usavršavanjem odvodi je u Beograd, gde će na Medicinskom fakultetu započeti specijalizaciju iz oblasti vaskularne medicine. Istovremeno je znanje proširivala u Beču u trajanju od 6 meseci. U isto vreme specijalizirala je kožne i venerične bolesti. Po povratku u Beograd ponovo otvara privatnu ordinaciju.
Tražeći posao u državnoj ustanovi, gde bi njen trud i znanje bili mnogo vidljiviji, zaposlila se kao lekar opšte prakse u Jugoslovenskom rečnom brodarstvu. Tu će se udati po drugi put, za direktora ove firme, u kojoj će ostati do 1954. godine, kada prelazi u Ministarstvo unutrašnjih poslova u Beogradu, gde se brinula o zdravlju pripadnika narodne policije – navodi se u knjizi „Hronika Opštine Koceljeva 1941-1945.“, autora Dragana Đermanovića.
Za bavljenje biografijom koceljevačke doktorke Dragan Đermanović ima i lični motiv.
– U svojoj arhivi imam njen izveštaj kada je lečila mog oca u Beogradu – priznaje.
Na pomenutom radnom mestu ostala je sve do svoje smrti 5. 5. 1963. godine. Ženu velikog srca izdalo je srce, na lečenju u Opatiji u Hrvatskoj. Na večni počinak, u njenoj rodnoj Subotici, ispratili su je mnogi koji su je voleli, velikodušnu i srčanu, kakva je bila.
U Koceljevi je ostavila značajan trag. Pomagala je svojim zemljacima, dolazila često, prilazila pacijentim, lečila. Bila je veliki humanista. U to vreme doktori su se skupo plaćali, a bilo je dosta siromašnog seoskog stanovništva. Nije joj smetalo da radi bez naplate. Znajući za njenu ljubav prema svom kraju, povodom 15 godina od njene smrti, 1978. godine, njena rođena braća Rajko i Vojin Lukić poklonili su njen portret – ulje na platnu, i skroman prilog u stručnim medicinskim knjigama Domu zdravlja u Koceljevi, koji će poneti njeno ime.
Uloga u narodnooslobodilačkoj borbi
Od mladih dana bila je napredno orijentisana, iako se nije bavila politikom. Otac Jerotije bio je čuveni radikal, a razočaran ovom politikom, između ostalih, osnovao je Savez zemljoradnika u koceljevačkom kraju, preteču Zemljoradničke stranke. Bio je hapšen od obrenovićevskog režima, ali i tri puta biran za narodnog poslanika u Srezu Posavotamnavskom. Bavio se politikom do smrti 1927.
Takođe, brata Vojina Lukića Darinka je pomagala novčano dok je boravio u Šapcu kao gimnazijalac, gde je poznavao Veru Blagojević, Žiku Popovića i druge komuniste. U Koceljevi je širio komunističke ideje među omladinom i zanatlijama. Godine 1940. zbog ovih delovanja zatvoren je u Vladimircima, i zahvaljujući sestri oslobođen. Bio je jedan od osnivača Prve partizanske četu u Družetiću i ubrzo postao veliki komesar Podgorskog bataljona. Sa Mačvanskim partizanskim odredom prelazi Drinu i pridružuje se Titu u Foči. Promenio je nekoliko partizanskih jedinica, stigao do Beograda, učestvovao u oslobođenju i nakon rata bio visoko pozicioniran – postao je savezni sekretar za unutrašnje poslove SFRJ.
Po dolasku u Beograd, Darinka se kretala u visokim intelektualnim krugovima, gde je bila popularna ideja borbe protiv fašizma.
– U Beogradu je čuvala po potrebi određena komunistička imena u svom stanu. Jednom Nemcu, koji joj je u razgovoru nabacio saradnju sa „banditima“, odgovorila je odsečno čuvenom rečenicom: „I vi biste valjda branili svoju kuću i svoju zemlju kada bi bile okupirane. Da li biste vi onda bili bandit?“
Godine 1943. povezala se sa ilegalnim borcima u Malom Bošnjaku, komšijskom selu do njene Subotice. Pomagala je u radu Partizanskog pokreta u ovom kraju, nije prezala ni od četnika, ni od Nemaca. U Beogradu je lečila ilegalce, a posle oslobođenja Beograda primljena je u Komunističku partiju Jugoslavije, nakon čega sasvim prirodno uzima učešće u mnogim akcijama obnove i izgradnje zemlje.
Iz serijala ZNAMENITI KOCELJEVCI. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Koceljeva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
