Други светски рат свом својом жестином обрушио се и на ове просторе, и већ у првој ратној години Шабац страховито страда. Септембра 1941. године Немци брутално протерују око 5.000 Шапчана у сремачко село Јарак, где су били смештени у импровизованом логору. Са тог Крвавог марша, како је касније назван, многи се никад нису вратили кући. Током рата у Шапцу је постојао концентрациони логор кроз који је за четири ратне године прошло око 25.000 грађана. Укупне жртве које је овај град дао током Другог светског рата износе око 7.000 људи. Слобода је коначно стигла 23. октобра 1944. године.
Партизанско гробље у Шапцу (Фото: Ј. Губелић)
Тај дан у Дневнику проте Глише Бабовића описан је детаљно. Преносимо га у целини.
23. X понедељак
„Ноћас су непрестано прелетали авиони све до дана. По томе се знало да је негде близу њихова база и циљ. А јутрос чујемо да је освојен Земун и да се савезнички авиони спуштају на аеродром земунски.
Од јутрос се по Немцима видело да им је ово последњи дан у Шапцу. Извлачили су из магацина своју робу. Рушили су разна постројења у фабрици „Зорка“, железничкој станици, кланици, пошти, млину, покварили телефонску и телеграфску везу и у централи електрична постројења. Али су у централи, кажу, преварени од шефа Гајића, и он их је упутио на неки стари мотор, а нови остао неповређен, па је увече опет било светла.
Када су све учинили што су хтели, око подне је и последњи немачки војник напустио Шабац и пред један сат, бацили су у ваздух савски мост. Кад је та последња детонација одјекнула – Шабац је био слободан! Никада више Немци неће као оружана војска доћи овамо. Сви су одахнули душом, што се тако заврши ослобођење града, а нису биле никакве борбе за које су се Немци спремали и толико утврђивали град и толико мучили људе тим радовима.
Споменик палим броцима (Фото: Ј. Губелић)
По подне су почеле манифестације кроз град. Први је пројурио ватрогасни тенк начичкан заставама (исто толико великим као зимус кад су носиле бадњаке, али онда је била српска, но главно да су људи исти). Затим је прошла поворка кроз град. Напред су ишле велике слике: Стаљинова и Титова. У поворци је било можда 3-4 стотине душа, највише деце, женских.
По граду се врзма свет овамо-онамо, али песме ни весеља нема. Иако су сви одахнули душом, што су мрске Швабе отишле, опет нема велике радости у народу, јер не зна шта му ослободилачка војска доноси, пошто су против ње много писале новине за време окупације.
Пред вече су држани говори са балкона Крсмановића палате новој слободи и поретку који нам долази. Појавише се многе личности као симпатизери комунизма који су до сада били у мишијој рупи.
Час слободног кретања остао је опет до шест часова. Центар пун народа. Ниоткуда војска није у Шабац дошла, него се из околних села скупило неколико заосталих партизана и ушли у град, а са њима и неки потпуковник Аца Томић, који је становао у Поцерском Причиновићу.
До мрака су по граду вршили дужност наши заостали жандарми“, наводи се у Дневнику Глише Бабовића.
Извор: Дневник проте Глише Бабовића
