Родно место Вука Караџића, гледано по броју продатих улазница, годишње посети преко 60 хиљада људи, а незванично, тај број је много већи. Стазама реформатора српске писмености иду предшколци, ђаци, мештани, посетиоци из Србије, туристи са свих континената, али и језички стручњаци из иностранства, који у место где је растао грађанин света, како је 1985. назван резолуцијом УНЕСКО-а, долазе у потрагу за лепотом, знањем и инспирацијом.
Непокретно културно добро од изузетног значаја (Фото: Дистрикт)
Вукова спомен-кућа, проглашена 1979. године за непокретно културно добро од изузетног значаја, са окућницом аутентичног динарског сеоског домаћинства из 19. века, чини најупечатљивији део етно-комплекса подно Гучева, који се простире на 5 хектара. Овде је смештено 35 објеката народног градитељства различите намене, повезаних уским каменим стазама и ограђених плетеним и дрвеним тарабама – Музеј језика и писма, Кућа писаца, Музеј Вукових сабора, вајат „Вук и наука“, Радионица старих заната, абаџијска радња, црква брвнара Светог Архангела Михаила, апартмани за смештај гостију, сувенирница. Уз етно-комплекс отворен је и модерни Образовни центар „Вук Караџић“, како би едукативни потенцијали изворишта српског језика, били максимално искоришћени.
Најзначајнија историјска прича овог краја (Фото: Дистрикт)
Свако ће наћи задовољство у оази зеленила широких пољана и пропланака, испресецаних жубором речице Жеравије. Лепота, традиција и култура – стали су у комплекс препун гостију од почетка пролећа до задњих дана јесени, док за време Вуковог и Ђачког Вуковог сабора посебно оживи. За девет деценија, колико је прошло од обнављања куће и стварања првих обриса етно амбијента, Тршић је постао један од најпрепознатљивијих туристичких, али и културних брендова Србије.
Река Жеравија спушта се са Гучева (Фото: Дистрикт)
Вук је рођен и живео у дворишту у ком се данас налази спомен-кућа, први музеј на отвореном у Краљевини Југославији. Историјска прича стара је више од два и по века.
– Први Караџић, који се овде доселио око 1740. године са Дурмитора из села Пећнице, био је Вуков деда Јоксим. Тада је из старе Херцеговине дошло око 40 породица у Тршић, који је био готово пуст. Јоксим је саградио дрвену плетару на истом месту, где је данас Вукова кућа. У њој се Вук и родио на Митровдан 1787. године – каже Мирослав Терзић, историчар Центра за културу „Вук Караџић“, под чијом се управом комплекс налази.
Унутрашњост Вукове собе (Фото: Дистрикт)
Турци су село, имање и кућу Караџића спаљивали неколико пута. Последњи пут је имање уништено 1813, у време, када Вук не живи овде. У 17. години, на почетку устанка, отишао је у Источну Србију, па у Аустрију. Имање су, стицајем околности, откупили мештани.
– Први пут је овде поново дошао 1847. године, а последњи 1862. са кнезом Михаилом, у својој 75. години, само две године пре смрти. Имање су од Вуковог сина Димитрија откупиле комшије, и претвориле га у пољопривредно земљиште. Мало ко је у селу знао где је била Вукова кућа. Срећна околност је да је породица, која је крајем 19. века поседовала имање, сачувала огњиште Вукове куће. Тршићани Гајо Матић и Којо Марјановић, поставили су велики крст од храстовине у огњиште и тако обележили место. Данас се тај крст налази у соби Вуковој – прича историчар.
Храстов крст као знамење огњишта (Фото: Дистрикт)
Прича о комплексу почиње 1931. године, када је основан Одбор за обнову Вуковог спомен-објекта, чији су чланови били тадашњи начелник шабачког округа Љубомир Павловић, професор Жика Поповић, др Миленко Марин, учитељ Лазар Мишић. У сарадњи са мештанима најпре су откупљена 32 ара земље, а убрзо, по налогу Министарства просвете, школе почињу да сакупљају новац за обнову Вукове куће.
Аутентични предмети сеоске куће 19. века (Фото: Дистрикт)
Кућа је урађена према типовима старије јадарске куће – има дрвени костур, испуњен непеченом циглом и кров од дрвене шиндре. Малени троножац, кревет, огњиште и сто, иконе и портрет Вука Караџића, који је насликао Павел Ђурковић 1816. године, овај меморијални објекат чине бајковитим. Кад је кућа освештана, 18. септембра 1933. године, иза ње је посађена липа, која овде стоји и данас. Тада је у дворишту испред куће одржан први Вуков сабор. Обележавањем Стогодишњице победе Вуковог језика и културне револуције 1947. године, двориште је проширено, посађен воћњак, и донети вајат, чардак, качара и млекар.
Комплекс се временом ширио (Фото: Дистрикт)
Комплекс се развијао са потребама увођења нових садржаја. Заједничким радом средњошколских и студентских радних бригада и студената славистике из иностранства, на стогодишњицу Вукове смрти 1964. године, изграђено је сабориште, четири километра дуг пут до Вукове куће и стаза до Манастира Троноша. На јубилеј, прослављан 1987. у целој Југославији – 200 година од Вуковог рођења, комплекс је постао богатији за неколико објеката народног градитељства, у које су смештени Музеј Вукових сабора, опанчарска и кројачка радња, галерија.
Сувенирница на улазу у спомен-кућу (Фото: Дистрикт)
Откако је 2002. године Вукова кућа са околином проглашена за знаменито место, нови радови захтевају нове објекте. Саграђена је црква брвнара посвећена Архангелу Михаилу, крсној слави Караџића, опремљена Радионица старих заната, отворена мултимедијална учионица „Вук и наука“, абаџијска радња. Тако овај простор постаје културна, меморијална и етнолошка поставка.
Сабориште са неколико објеката представља средишњи део комплекса (Фото: Дистрикт)
Као потреба да се нешто више каже о Вуковом делу, отворен је Музеј језика и писма 2011. године. Тако ово место, поред свог аутентичног изгледа, наставља да успешно промовише и културно-образовне вредности.
– Наша стална поставка „Српско писмо и језик кроз историју“, и изложба „Утицај – Вук и савременици“, говоре о Вуковом залагању за језик и утицајима на његов рад. Поред тога имамо и гостујуће изложбе градова из целе Србије и региона, а такође и ми гостујемо са својим изложбама у институцијама културе у земљи и иностранству – каже Ана Чугуровић, кустоскиња Музеја језика и писма и једна од аутора бројних изложби.
Музеј језика и писма (Фото: Дистрикт)
– Оно што се посетиоцима тренутно највише свиђа су Вукови азбучни ковчежићи – интерактивна изложба на отвореном. Са једне стране су слова азбуке, са друге речи из Вуковог Рјечника, и најважније – имају код, који помоћу мобилног телефона упућује на платформу „Расковник“, на којој су различити дигитализовани српски речници и Вукова оба Рјечника – каже она.
Поставка о језику (Фото: Дистрикт)
Иновативне радионице на тему језика, писања и превођења окупљају студенте српског језика из иностранства и Србије, преводиоце, основце, средњошколце, писце, глумце. Тако је настала и прва Кућа писаца у Србији.
– Представља резиденцијални боравак за писце и преводиоце из иностранства, који овде довршавају своје литерарне радове и добијају прилику да се упознају са нашом културом и историјом. Имали смо госте са скоро свих континената – Изабел Муњез из Шпаније, Меј Халид из Египта, Роџ Глас из Британије, Кајоко Јамасаки из Јапана, Ала Татаренко из Украјине, Жела Георгијева из Бугарске, Вил Фирт из Немачке и многи други.
Ко једном дође, враћа се опет (Фото: Дистрикт)
Изложбе, калиграфске, сликарске, вајарске, грнчарске, радионице ткања, школа гуслања и многе друге, само су део културно-едукативног програма који нуди Знаменито место Тршић, поред историјског часа међу објектима народне архитектуре и рекреације у живописној природи.
Оаза мира (Фото: Дистрикт)
Зато се у Вукову тврдњу: “Ја сам се у Србији родио и узрастао, и зато ми се чини да на свијету нема љепше земље од Србије, ни љепшега места од Тршића ”, увери свако ко дође у ово место изузетног културног и туристичког значаја.
Из серијала „НАСЛЕЂЕ ПОДРИЊА“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Лознице. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
