Čiča Pero Šumar, živa je legenda planine Bobija. Opaku bolest pobedio je kada se iz grada preselio na vrh azbukovačke lepotice, kancelarijski posao zamenio šetnjama, a meso sirovom hranom.
– Oooo, Azbukoviceeee! – tako čiča Pero svako jutro sa vrha Bobije pozdravlja kraj čijim proplancima, vidikovcima i plodovima duguje život. Tako je uzviknuo i pre 21 godinu kada su mu lekari saopštili strašnu vest.
– Čujem ja kako lekar kaže: “Krevet jedanaestica ima rak levog bubrega! ”. Ja sam samo uzviknuo: “Tooo!”. Ali, ponovo čujem kako oni komentarišu: “Ovaj čovek je poludeo” – prisreća se Čiča Pero trenutka kada je ležeći u bolničkom krevetu saznao da boluje od neizlečive bolesti.
Svako jutro pozdravlja planinu kojoj duguje život (Foto: M. Lazić)
Uzvik koji je izustio, bio je sve sem očaja. Znao je ovaj šumar, koji je samo nekoliko puta godišnje iz kancelarije u Loznici odlazio na Bobiju, da se lek nalazi upravo tu. Ta čudesna planina bila je njegova jedina nada za izlečenje. Međutim, operacija je već bila zakazana.
– Dolazim ja u ponedeljak u bolnicu, a oni mi kažu: “Mićiću, ti si sutra na programu”. Pitam ja njih na kakvom sam to programu, a lekar kaže: “Vadimo ti bubreg, da probamo da spasemo glavu”. Na sve to ja njemu kažem: “Dobro, pitam li se ja ovde nešto?”. Kada mi je rekao da se pitam, ja sam samo odgovorio: “Ja neću da mi vadite bubreg”. Na to su oni rekli da mogu slobodno da spakujem stvari i idem kući – priča ovaj čovek koji je tog trenutka uzeo život u svoje ruke.
Jutro počinje umivanjem „Dobrom vodom“ (Foto: M. Lazić)
Međutim, umesto kući, Milojko Mićić, krenuo je u planininu. Zaustavio se na krovu Azbukovice.
Do planinske lepotice, čiji je vrh na 1272 metra, stiže se asfaltnim putem. Na kraju ove saobraćajnice, na kojoj se teškom mukom auto mimoilazi sa teretnjacima natovarenim borovim trupcima, nije naš cilj. Samo uporne ljubitelje vidikovaca i netaknute prirode divlje lepote čeka još dva kilometra makadama. Tek kada pomisle da odavde nema dalje, na proplanku okruženom stoletnim borovima, nazire se planinska kuća.
Planinska kuća je njegov dom (Foto: M. Lazić)
U toj kući Čiča Pero danas gosti namernike domaćinski, kafom i domaćom rakijom. Ko je gladan, voljan je domaćin da podeli obrok, koji je drugačiji od onog kakav je dve decenije ranije jeo. Planinsku jagnjetinu i sir ne jede čak ni kada se vruća servira o nekoj gozbi. Prihvata izazov da otkrije recept za glavni obrok.
– Prvo isečem šargarepu, dodam papriku, paradajz, cveklu, može i kupus, i obavezno carsku biljku. To je beli luk. Ali, pošto ćete danas jesti i vi sa mnom, onda ga neću puno staviti. Sve to ubacim u blender i usitnim. Sada je ručak gotov i može da se jede – priča i pokazuje samlevenu mešavinu povrća koja mu je redovan obrok već duže od dve decenije.
Sirova hrana je njegov glavni obrok (Foto: M. Lazić)
Doručak je još oskudniji. To je uglavnom voće. Obrocima prethodi enzimska bomba koju pije pola sata pre jela.
– Ja čim ustanem idem na izvor “Dobre vode”. Taj izvor je odmah ispod kuće. Tu se umijem i napijem vode. Sipam u flašu i kasnije pravim povrtnu vodu od miksovanog povrća sa koprivom. Kad voda odstoji, ja je pijem. To je enzimska bomba – objašnjava ovaj poznavalac zdrave hrane.
Pola sata pre jela pije povrtnu vodu (Foto: M. Lazić)
Kada ga nešto zaboli, odlazi u svoju apoteku. Ona se nalazi na samom vrhu Bobije, na 1227 metara. To je ogromna površina na kojoj bere vidac, majčinu dušicu, nanu i drugo lekovito bilje u zavisnosti od tegobe. U šumi je sremuš, ali i različite vrste gljiva. Njegovi lekovi i hrana su u prirodi.
– Čovek je gospodar svog zdravlja ukoliko se pridržava zdravog načina života. To podrzumava zdravu ishranu. To znači ne jesti termički obrađenu hranu. Zahvaljujući takvoj ishrani ja sam se izlečio i evo me danas pun elana, energije i života. To sam primetio već posle šest meseci gladovanja i hrane koja nije termički obrađena. Posle pola godine odveli su me na VMA, skener je pokazao da nemam ništa, sve je čisto, i tako je ostalo do dana današnjeg. Nekada ne jedem ništa, osim vode. Primenjivao sam takve postove po 28 dana – priča.
Sa „lekovima“ iz njegove apoteke (Foto: M. Lazić)
Pre dolaska na Bobiju jeo je sve i u velikim količinama, retko izlazio iz kancelarije, a sada 300 dana provodi na planini. Pre više od dve decenije lekarske prognoze nisu bile na strani njegovog života, a on, Pero Šumar, naučio je kako da se za njega izbori. Otkad je počeo sa ovakvim načinom života, ne oseća nikve tegobe. Kancelarijiski život zamenio je dugim šetnjama po planini, a obilne i masne obroke, povrtnim, pripremljenim uglavnom od sirovih namirnica. Na ovoj netaknutoj lepotici nestvarnih vidikovaca i pejzaža, okruženoj gustim četinarskim i bukovim šumama, nepreglednim proplancima i pašnjacima, gde nema stresa, gužve a ni buke, uživa u netaknutoj prirodi i životinjama koje su se ovde odomaćile.
– Sretao sam se na pet metara sa čoporom divljih svinja. Imao sam bliski susret sa vukom. Medvede nisam viđao, ali su ih moji šumari videli. Ima ovde šakala i drugih životinja. To se može videti najviše zimi kad ovde smetovi budu preko dva metra – priče Čiča Pero.
Zimu provede uz bubnjaru i knjige o zdravom životu (Foto: M. Lazić)
Signal za mobilni telefon dobije tek kada se popne na najvišu tačku, ali Peri i ne treba. Uveče, kada padne mrak, podloži svoju bubnjaru. Dok vatra pucketa, on se zavali u fotelju i čita. Najčešče su to knjige o zdravom životu, jer je zahvaljujući njima sačuvao glavu.
