Групе миграната, којих има у Лозници и у Бањи Ковиљачи, због надзора полиције све ређе се крећу централним градским улицама. Зато ноћи проводе у оронулој згради старе железничке станице у Бањи, а мештанима највише смета јер за собом остављају смеће и неред и не воде рачуна о хигијени.
Борба за живот (Фото: Дистрикт)
Чекајући воз за срећнију будућност, тридесетак миграната углавном из Пакистана, дане проводе на прузи у Бањи Ковиљачи. За време свежег пролећа, када сунце зађе, заложили би прагове са пруге и на тој ватри спремали ручак. Оронула зграда железничке станице њихов је дом. Овде и спавају.
– На овом душеку спавамо сви. Ово је наша соба – показују на оронуле зидове некадашња железничке станице.
Зграда оронуле железничке станице (Фото: Дистрикт)
Када устану, на оближњој речици се умију и оперу руке, а понекад ту воду користе за пиће. Комад хлеба и со најчешћа су им храна. Воде углавном не претекне за руке, али је важније да стомак буде пун. Међутим, и за то често немају новца.
– Ми немамо ништа. Немамо хране, немамо новца. Ја желим у Италију, то ми је циљ – прича о земљи која му је сан.
Уместо купатила (Фото: Дистрикт)
Плато испред аутобуске станице у Лозници једно је од зборних места. Ту са првим лепим данима дневно буде и до педесетак миграната. Углавном су мушкарци, без жена и деце. Преко дана, причају мештани, леже на трави, а увече се увуку у подрумске просторије и гараже и тако проведу ноћ.
Свакодневица мигрантске кризе (Фото: Дистрикт)
– Они само одједном измиле. То буду групе и по тридесетак миграната. Углавном траже карте до Малог Зворника или места уз Дрину у том правцу, како би се пребацили на другу страну. Ако не успеју да пређу у Босну, враћају се у Београд. Веома су организовани и неко им даје инструкције. Поново креће она ситуација коју смо имали прошле године. Овде се од њих не може проћи, надам се да ће бити предузете строже мере – прича Миладин Терзић, шеф Аутобуске станице Лозница.
Место за одмор под ведрим небом (Фото: Дистрикт)
Друга станица је Бања Ковиљача, и ту их је свакодневно на десетине. У оближњој продавници купују храну а на локалној чесми напуне флаше водом. Осим торби, свако од њих испод мишке носи ћебе или јорган, јер је неизвестан дан ових невољника.
– Јуче сам избројао да је из аутобуса изашло њих тридесетак, само што су они невидљиви. Они долазе овде да купе храну, пију воду и онда се помере у неки ћошак и тамо се сунчају. Тамо леже уморни, јер не спавају целу ноћ – прича таксиста из Бање Ковиљаче, који их овде виђа сваки дан.
Ноћ мигрантима најтеже пролази (Фото: Дистрикт)
Према незваничним информацијама, у Лозници и Бањи Ковиљачи појави се и до 200 миграната дневно. Они су под надзором полиције, па су инциденти ретки. Међутим, у напуштеним погонима ‘’Вискозе’’ ложили су ватру па су интервенисали ватрогасци. Мештани Бање Ковиљаче кажу да не памте када их је било оволико.
Оно што себи могу да приуште (Фото: Дистрикт)
– Они улазе у продавницу, пипају хлеб, а ко зна кад су прали руке. Плашимо се, како да се не плашимо. Није свеједно никоме ко овде живи и све то гледа – прича мештанка Бање Ковиљаче.
Раније су се на другу обалу пребацивали уз помоћ кријумчара, сами куповали чамце и тако, ризикујући живот прелазили, али сада имају своје методе.
Само они знају који им је циљ (Фото: Дистрикт)
– Има један човек, нас седне десет и то буде супер. Стигнемо где смо пошли – прича младић на несигурном српском језику.
У пролазу добацују да воле Србију и да им је овде лепо.
Узајамно неповерење мештана и миграната (Фото: Дистрикт)
Међутим Србија није њихов циљ, већ нека од земаља ЕУ. Доласком лета биће их све више, јер је тада много лакше прећи ледену Дрину.
