Slika ranjenog dečaka Momčila Gavrića, najmlađeg podificira na svetu, iz sela Trbušnica kod Loznice, koju je 1916. godine snimio čuveni ruski fotoreporter Samson Černov, obišla je svet i postala simbol svenarodnog otpora. Sa 8 godina Momčilo, kom su neprijatelji pobili celu porodicu, postaje vojnik i ubrzo kaplar. Cersku, Kolubarsku bitku, epidemiju tifusa i albansku golgotu, držeći se za šinjel ratnog poočima Miloša, podneo je junački, da bi po proboju Solunskog fronta, na Kajmakčalanu, kada je i ranjen, čin podnarednika dobio od vojvode Živojina Mišića lično.
Slika koja je obišla svet (Izvor: Muzej Jadra)
Najmlađi podnarednik svih savezničkih armija u Velikom ratu, nosilac Albanske spomenice i nekoliko plaketa za hrabrost, po oslobođenju zemlje navršava tek 12 godina. Siroče bez porodice i vojnih drugova, ranu mladost provešće u Engleskoj, a u rodnoj Srbiji preživeće još jedan veliki rat, nemački logor, komunističku tamnicu i streljački vod. Vek prepun ratova, opasnosti, promena državnih uređenja i društvenih vrednosti, ostaviće na ovom skromnom i povučenom čoveku najvažniji – trag čestitosti, koji je uspeo da prenese i na svoje potomke.
Imaju čime da se ponose (Foto: privatna arhiva)
Rođen za velika dela
Rođen je 1. maja 1906. godine. Imao je samo osam godina kada je počela ofanziva na Srbiju. Videvši da austrougarska vojska nadire, Momčilov otac Alimpije šalje ga kod strica Vladimira, prema vrhu Gučeva, da zamoli za zapregu, hranu i ćilim, kako bi sa decom izbegao pred neprijateljem. Međutim, sudbina je htela drugačije.
– Dok sam otišao do moga strica kilometar i po i vratio se, austrougarska vojska je napravila čudo. U mom su dvorištu napravili pokolj. Masakr. Tako su mi ubili sedmoro braće i sestara i oca i majku. Gledao sam sakriven plamen kuće i čardaka, puno dvorište krvi – pričao je Momčilo Gavrić u emisiji na RTV-u 1987. godine.
Kasnije saznaje da su uzročnici njegove porodične tragedije bili pripadnici 42. domobranske divizije, poznatije kao hrvatska Vražja divizija.
Prihvaćen u Drinskoj diviziji (Izvor: Muzej Jadra)
„Sin Drinske divizije“
Dok su neprijateljski vojnici još uvek u selu, vođen željom da preživi i osveti porodicu, Momčilo nailazi na Šesti pešadijski puk Drinske divizije, kojim je rukovodio Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Tako počinje njegova ratna epopeja.
– Pitali su me vojnici: „Šta ćeš ti, bato, ovde?“. Plačući sam rekao da su mi Švabe ubile oca i majku i sedmoro braće i sestara i da tražim neki top da se osvetim. Na to su me odveli pred Stevana Tucovića, koji mi kaže da mi ne mogu dati top, jer je to veliko oružje, nego će mi dati bombe i jednog Užičanina, da osveti moje – sećao se Gavrić.
Za hrabrost koju je pokazao u cerskoj operaciji, odlikovan je u čin kaplara, a ubrzo je dobio i improvizovano vojničko odelo.
– Ovo mi je za brata, ovo je za sestru, za oca, majku, trčao je od topa do topa i ispaljivao granate. Jednom je istrčao iz rova i ispalio granatu iz topa kom je cev bila okrenuta nadole, jer je posada izginula. Ta granata pobila je veliki broj austrougarsih vojnika. Kad je to čuo Stevan Tucović, pitao je ko to puca iz prve baterije, kada su tamo svi poginuli. Kad se na raportu pojavio čvarak od deteta, momentalno ga je unapredio u čin kaplara – priča Momčilov sin Branislav.
Pred nadređenim (Izvor: Muzej Jadra)
Tako je njegovo ime postalo legenda. Prošao je kroz ratišta o kojima današnja deca čitaju u knjigama. Borio se na Gučevu, u Kolubarskoj bici, a povlačenje kroz albanske planine – najtežu epizodu srpske istorije u kojoj je stradalo 77.000 vojnika, preživeo je zahvaljujući Zlatiborcu Milošu Mišoviću, kom je bio dodeljen na čuvanje. Zaostali su bili za svojom jedinicom, ali ovog puta, on je bodrio starijeg čuvara, jer jedan bez drugog ne bi uspeli. Prema Momčilovim svedočenjima, danima je živeo od jedne konjske kože, koju je, došavši do Drača, bacio u more.
Ne želeći da evocira teške uspomene, svojoj deci retko je pričao o albanskoj golgoti, ali bilo je dovoljno da kaže samo jednom.
– Kada sam na polugodištu doneo 3, 4 dvojke, a imao sam 9 godina, on mi je rekao: „Sine, pa ja sam u tvojim godinama ratovao, imao čin kaplara, prešao Albaniju!“. Mislio sam da se tati nešto desilo, o čemu on to priča?! Do tada nije spominjao nikakav rat – priča Branislav Gavrić, koji je za oca imao živu legendu.
Prerano prekinuto detinjstvo (Izvor: privatna arhiva)
Najmlađi podnarednik svih svetskih armija
Godine 1917. ranjen je u nogu i operisan u engleskoj vojnoj bolnici. Posle juriša i zauzimanja Kajmakčalana, vojvoda Mišić vršio je smotru, kada je video dete sa činom kaplara.
– Pitao je Tucovića: „Gospodine majore, šta ovo derište radi tu?“. Tucović je odgovorio: „Nije to, gospodine vojvodo, nikakvo derište, nego borac koji je učestvovao u bici kod Mačkovog kamena, na Gučevu, u Kolubarskoj bici i povukao se sa srpskom vojskom preko Albanije, oporavio se na Krfu i sad je na Solunksom frontu na položaju.“ Onda je Mišić naredio da se pred celim garnizonom pročita da Momčilo Gavrić dobija čin podnarednika. Tako je, sa 11 godina postao najmlađi podoficir svih armija sveta – ponosan je sin.
Momčilov lik najavljivao je izložbu u Londonu (Izvor: privatna arhiva)
U oslobođeni Beograd ušao je sa srpskom vojskom. O herojstvu malog vojnika Velikog rata čula je cela Evropa.
– Sat i perorez dobio je od Arčibalda Rajsa. Obilazio je srpske položaje i pažnju mu je privuklo dete sa činom, u rovu. Kada je Rajs pogledao u sat da vidi vreme, moj otac se zagledao u spravu koju nikada ranije nije video, i Arčibald mu je poklonio svoj džepni časovnik i perorez – priča Branislav Gavrić.
Život počinje posle rata
Po završetku rata u Srbiju dolazi engleska dobrotvorna delegacija sa zadatkom da ratnu siročad odvede u Englesku.
– Bio je smešten kod dobrotvora grofa Vorda. Završio je Gimnaziju „Henri Rajt“ u Faveršamu, gde je imao mogućnost da ostane, međutim, naredba Nikole Pašića, tadašnjeg predsednika Vlade, bila je jasna – svi se moraju vratiti, jer su potrebni svojoj domovini – objašnjava upravnik Muzeja Jadra Goran Vilić, Gavrićev hroničar, koji ga je lično poznavao.
Sa suprugom Kosarom Ilić 1939. (Izvor: Muzej Jadra)
Po povratku u Srbiju saznao je da su mu preživela dvojica braće – Bogosav i Svetozar, koji su za vreme rata bili u logorima u Češkoj i Nemačkoj.
– Bogosav je na ognjištu kuće u Trbušnici sagradio novu kuću, a Svetozar je živeo u Banji Koviljači. Pričao mi je da su mu dani kod Bogosava u Trbušnici bili najbezbrižniji u životu. Prvi put u životu osetio je da se neko brine o njemu – priča Vilić.
Nesporazumi novog vremena
Bio je vozač u jednoj imućnoj porodici, a ubrzo mu, zbog izgubljene dokumentacije, stiže i poziv za vojsku 1929. godine, koju je služio u Slavonskoj Požegi i Novoj Gradiški. Zbog nesporazuma i pokušaja da objasni da je rat proveo u vojsci i da je čak nosilac Albanske spomenice, doživljava neprijatnosti.
Na odsluženju vojnog roka 1928 – na slici levo i ponovo sa saborcima 1983 – desno (Izvor: Muzej Jadra)
Ženi se Kosarom Ilić, sa kojom će dobiti sinove Aleksandra i Branislava. Zaposlio se u fabrici za proizvodnju papira „Vapa“, Jevrejina Milana Vape. Tako, zajedno sa Jevrejima u Drugom svetskom ratu, i njega odvode u banjički logor, ali ga ubrzo puštaju. Neprijatnosti je imao i 1944, sada od strane osloboditelja Beograda, koji su u štampariji postrojili radnike za streljanje, pod sumnjom za saradnju sa okupatorom. Srećom, prepoznali su ga, jer je hartije doturao oslobodilačkoj vojsci i tako pomagao Pokret.
Sa Kosarom i sinovima (Izvor: Muzej Jadra)
Nakon rata, u vreme političkog prijateljstva jugoslovenskog predsednika Josipa Broza sa albanskim predsednikom Enverom Hodžom, Momčilo je bio hapšen i zbog javno izrečenog stava da nam Albanci nisu braća.
– To ga je izuzetno pogodilo, jer su mnogi saborci njegovi izgubili živote upravo zbog neprijateljskog odnosa arnautskog stanovništva prema srpskim vojnicima, i on je burno reagovao i završio u zatvoru godinu i po dana 1947. Velike traume je doživeo u tom zatvoru, pa po izlasku čitavu godinu nije hteo ni sa kim da razgovara – priča istoričar.
Za očevu priču saznao iz novina (Foto: privatna arhiva)
Raport kaplara Gavrića pola veka kasnije
U januaru 1964. godine u članku u Politici o Prvom svetskom ratu, jedan od sagovornika bio je Momčilov potporučnik Svetislav Ćirić, koji će ga spomenuti u svojoj izjavi, pa Momčilovi sinovi u školi, iz novina, saznaju za očevu životnu priču. Slučajnost je omogućila potresan susret Gavrića i Ćirića.
– Pošto je posle rata odmah otišao u Englesku, sva njegova dokumentacija, vojna knjižica, spomenica i priznanja bila su kod njegovog potporučnika Svetislava Ćirića, a plate je pretvorio u zlatnike. Sve to mu daje 1964. godine, kada ga je prvi put sreo posle pola veka – objašnjava istoričar.
O njemu se priča mnogo godina kasnije (Izvor: privatna arhiva)
O svemu je počeo da govori tek osamdesetih godina. U Društvu za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova pronalazi ljude slične sebi. Posećuje znamenita mesta, odlazi na Krf, a na poziv tadašnjeg predsednika Francuske Fransoa Miterana i u Pariz. Tog 11. novembra 1985. godine, na obeležavanju Dana primirja u Prvom svetskom ratu, Gavrić je dobio orden, a francuski general Lepardje Momčilu mu je ovom prilikom rekao: „Da ste kojim slučajem francuski vojnik, sada biste na Jelisejksim poljima imali svoj spomenik“.
Spomenik u Loznici (Foto: Distrikt)
A spomenik je dobio u Loznici, u Parku breza 2. novembra 2018. godine. Delo skulptorke Drinke Radovanović nastalo je na inicijativu grada Loznice, Centra za kulturu „Vuk Karadžić“ i Udruženja ratnih dobrovoljaca. Figura dečaka u bronzi okrenuta je prema njegovoj rodnoj Trbušnici, a nalazi se naspram spomenika sa druge strane ulice, podignutog u čast Pavla Jurišića Šturma, Momčilovog komandanta u Velikom ratu.
– Uspeli smo da to uradimo za manje od godinu dana, a toliko se čekalo. U budućnosti, postojaće i takozvano „Drinsko ćoše“ na Krfu, u ulici sa znamenjima, posvećeno Drinskoj diviziji i Momčilu Gavriću – najavljuje Zoran Tošić, predsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918.
Vek kasnije (Foto: Distrikt)
Momčilo je bio simbol stradanja srpskih porodica, ali i simbol životvornosti srpskog naroda.
– Zato su ga tako ljubomorno čuvali. Svi su mogli da izginu oko njega, ali nije smeo on. Vojnici su ga voleli, ništa bolje za moral vojske nije bilo nego Momčilo. Oni su svi kod kuće imali takvu decu. I kad ga vide u svojim redovima, to je drugi osećaj – zaključuje istoričar Zoran Tošić priču o dečaku, koji je pre više od veka zadivio svet.
Iz serijala „NASLEĐE PODRINJA“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Loznice. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
