Na etno mapi mačvanske ravnice već pet godina nezaobilazno mesto predstavlja Etno park „Avlija“ u centru sela Glušci, kraj Bogatića. U pola hektara ovog ambijentalnog prostora stao je sav duh starine, oživljen autentičnim izgledom i atmosferom nekadašnjeg tipičnog mačvanskog domaćinstva. Etno restoran „Krčma Lazareva“, konaci za prenoćište, stalna muzejska postavka, padok sa konjima, fijakeri, čeze, taljige, kao redovna prevozna sredstva po imanju, čine bogatu ugostiteljsku ponudu ovog mesta.
Vrata su uvek otvorena (Foto: J. Gubelić)
Slavica i Milan Damnjanović, kupivši ovo etno zdanje, nastojali su da njihov kompleks u potpunosti zadovolji kriterijume posetilaca sa raznih strana naše zemlje, regiona i inostranstva. Svesni da se trendovi u ugostiteljstvu svakodnevno menjaju, tako i oni inoviraju svoju ponudu i trude se da budu najbolji u ovoj delatnosti. Etno turizam je uveliko razvijen kod nas, a Damnjanovići se jedini u Mačvi mogu pohvaliti objektom koji goste privlači ukusnim domaćim menijem, raznovrsnim kulturnim i rekretaivnim sadržajima, prenoćištem u kategorisanim konacima starim i do dva veka.
Konaci za prenoćište (Foto: J. Gubelić)
Selo Glušci na razmeđi je puteva za nekoliko većih gradova – Šabac, Bogatić, Sremsku Mitrovicu, Loznicu, Bjeljinu, pa bi se reklo da Damnjanovići nisu slučajno izabrali upravo ovo mesto za svoje gazdinstvo. Njihovi konaci sa restoranom idealno su mesto za predah, prenoćište i nastavak puta u nekom od ovih pravaca. Pored toga što drveni bungalovi predstavljaju repliku seoskih kuća starih i do 200 godina, važno je istaći da su one prostrane, udobne, i najvažnije, kategorisane pa se u njima mogu iskoristiti i vaučeri koje dodeljuje Ministarstvo turizma. Kako je Bogatić na 4 kilometra odavde, gosti su u prilici da u produžetku posete čuvenu Termalnu rivijeru u ovom mestu i tako zaokruže primamljivu turističku turu. Možda upravo zbog toga najviše posetilaca ima iz Vojvodine, Beograda i susednih zemalja regiona.
Bela boja fasade i drvena okna (Foto: J. Gubelić)
Centralno mesto ovog etno parka predstavlja restoran „Krčma Lazareva“ sa prepoznatljivim tradicionalnim mačvanskim menijem. Pored domaćih kuvanih jela i žestine spravljane u domaćoj radinosti ovde, pomalo zaboravljeno, možete se počastiti sokovima od maline i kupine.
„U ponudi imamo tradicionalnu hranu, to su sarma, punjene paprike, prebranac, gulaš, sač, slatka lenja pita, starinski rolat, listići na prvom mestu, sir, kajmak, čvarci, a pogača, to ne može da se objasni“, sa zadovoljstvom priča gazdarica konaka Slavica Damnjanović.
Nameštaj je autentičan (Foto: J. Gubelić)
Pored nedoumice šta pojesti, bićete neodlučni i gde sesti – u prostranu salu u kojoj svaki drveni, kovani detalj, ištirkani stolnjak ili ćilim pričaju neku priču, ili napolju na prelepu i prostranu terasu, okrenutu prema dvorištu. Ukoliko ne možete da se odlučite, pustite da vremenske prilike odluče za vas. Takođe, nemoguće je ne primetiti da je Krčma Lazareva idealno mesto za manje proslave, budući da prima oko stotinak gostiju.
Muzejska postavka u ambarima (Foto: J. Gubelić)
Ono što ovo imanje čini posebnim je njegova kulturno-istorijska crta. Posetiocima je na raspolaganju stalna muzejska postavka, smeštena u prostranim ambarima na ulazu u dvorište. Izloženi eksponati prikazuju tradicionalno mačvansko domaćinstvo, verno rekapituliraju izgled seoske kuće – u centralnom delu je soba za mladence, zatim prostorije ispunjene predmetima koje su domaćini sakupljali širom naše zemlje ne bi li postavka izgledala što bogatije.
Mačvansko dvorište (Foto: J. Gubelić)
„Mačvansko dvorište sadrži kuću sa prostorijom za ručavanje i spavanje, zatim kačaru, vajat, poljsku furunu, razboj“, kaže Slavica Damnjanović.
Kao sa razglednice (Foto: J. Gubelić)
Ovo etno domaćinstvo inače je koncipirano po principu starih mačvanskih gazdinstava. Za mačvanska imanja karakteristična je neposredna blizina svih radnih i pomoćnih objekata – staje, šupe, čardaci, magaze, ambari, sve se nalazi u okviru prostranog i uglavnom dužnog dvorišta. Tako je bilo nekad, a tako je i sad kod Damnjanovića.
Pored etno muzejske izložbe, imaju i galeriju sa stalnom postavkom slika, a kulturnu ponudu „Avlije“ upotpunjuje i biblioteka bogatog literarnog programa, za one manje naviknute na fizički napor. Čini se da su vlasnici mislili na sve, pa su za goste obezbedili padok sa konjem i ždrebetom, bečki fijaker za vožnju imanjem, a sve je besplatno, baš kao i prethodno navedeni sadržaji.
Sve sprave su i danas u upotrebi (Foto: J. Gubelić)
Damnjanovići očigledno veliku pažnju posvećuju kulturno-rekreativnim sadržajima, pa u planu imaju proširenje muzejskog kompleksa. Ovde će se uskoro povesti priča o tome šta su i kako radili kovač, kolar, stolar, tkalje, majstori iz čijih su ruku izlazili drvene sanke, fijakeri, čeze, jarmovi, ćilimi, sve ono što u ovom domaćinstvu danas služi kao vredan muzejski eksponat, a nekada je predstavljalo sredstvo za preživljavanje.
„U pripremi je nova postavka, a u pitanju su stari zanati. Mesto je takvo da bi šteta bila ne pokazati svetu kako su ovi objekti i predmeti u njima nastajali, ko ih je pravio“, kaže Slavica.
Mesto za sve (Foto: J. Gubelić)
Prostor parka obiluje pažljivo izrađenim i adaptiranim drvenim predmetima i oruđima, fijakerima iz Beča, sankama kakve se retko gde mogu videti, originalnim razbojem iz kog bi i sad mogle poteći vunene niti ukoliko bi neko umeo da rukuje njim. Ovakva ponuda podrazumeva i važne edukativne momente.
„Od sledećeg proleća planirane su dečije ekskurzije, koje će uključivati radionice edukativnog sadržaja. Da kad deca budu došla vide kako se nekad živelo, kakvi su bili stari zanati, da se očuva tradicija“, kaže i dodaje da za cilj imaju ozbiljno proširenje imanja i ponude. „U plani je crkva, bazen, a u komšiluku imamo jedan lep ribnjak, što je takođe u planu da bi se zaokružila celina“, najavljuje gazdarica.
Naravoučenije „Avlije“ (Foto: J. Gubelić)
Poruka uklesana u drvo, a nakon boravka ovde i u svest – „Pokušaj da se iskrči naša duhovna šikara, i tako stvori plodno tle za sve naše setve i žetve. Srbijo, iz ovoga si izašla“, ostavlja nas u uverenju da naša kulturna tradicija, sve dok je ovakvih mesta, ne može biti zaboravljena. Za razliku od hotela i restorana na koje smo navikli, sa koliko god zvezdica oni bili, etno zdanja imaju dušu koja se podudara sa našim istorijskim identitetom, što je poseban osećaj.
