Решењем о реституцији, зграда у којој је била полицијска управа у Шапцу враћена је наследницима рехабилитованог инжењера Александра Бучина, кога су партизани ухапсили и стрељали одмах по уласку у Шабац, крајем октобра 1944. Просторије, сада девастираног објекта у Улици Лазе Лазаревића 8, користиле су различите државне службе седам и по деценија.
По завршетку основне школе, са породицом, из родне Москве Александар Бучин преселио се у Ростов на Дону, да би као кадет Царске војне академије у време Октобарске револуције 1917. године емигрирао у Србију. У Београду је завршио гимназију и Грађевински факултет, а као дипломирани инжењер неколико година је радио на хидрометријским истраживањима великих српских река.
У Шабац, са службом у Министарству грађевине стигао је у фебруару 1930. и за једну деценију довео је до великих и битних промена у граду – израдио је генерални регулационо-нивелациони план града, план водовода и канализације, пројекте за управну зграду „Зорке”, стамбену колонију ове фабрике, тржницу, марвену пијацу, надгледао је изградњу Хотела „Зелени Венац“, а поседовао је и фирму за пројектовање и извођење грађевинских радова. Упркос чињеници да је за град на реци Сави инжењер Бучин урадио много, само дан после ослобођења Шапца 24. октобра 1944. одведен је у Окружни затвор. Преко ноћи је постао народни непријатељ и са тим бременом окончан је његов живот.
– На апотеци Ранковића 27. октобра 1944. изашао је списак људи који су убијени, он је био пети на том списку. Баба је ишла код Милана Беловуковића Деве кад је прочитала списак и на његовој руци је видела сат мог деде – исповеда породичну причу његов унук по сину и имењак Александар Бучин.
Истога дана мајка Ружица, ћерка Татјана и син Димитрије избачени су на улицу, а сва имовина им је конфискована. Живот су наставили под кровом куће Ружичине мајке у Поп Лукиној улици.
– Баби су дали сат времена да узме само најосновније ствари и да изађе. Истог дана је изашла одавде и никад се нису вратили у ову кућу. Тог истог дана се уселила ОЗНА.
Наследник рехабилитованог предратног инжењера први пут откључава кућу у којој се родио његов отац. Долазио је и раније у овај објекат, али да извади личну карту или возачку дозволу.
– Помешан је осећај туге и радости што могу да уђем и да видим ове просторије – ја сам сматрао да је то наша кућа – каже Александар.
Њихова кућа је и била, али су је службе безбедности користиле седам и по деценија. На основу породичних сећања Александар рекапитулира распоред просторија у старој вили – зна тачно где се налазила дечја, соба његовог оца и тетке, бабина и дедина соба, као и дедин кабинет у ком је радио и цртао пројекте.
Породица никада није добила званичан акт о смрти Александра. После трансформације ОЗНЕ кућу Бучинових „наследила” је УДБА, а касније полиција. Удовица стрељаног инжењера и деца од немилих догађаја заобилазили су улицу у центру града.
– Моја баба, отац и тетка више никада нису овде долазили. Чак мој отац није долазио ни личну карту и пасош овде да вади, него је његов ујак за њега то радио – прича.
Унук Александар је долазио у ту зграду, али само пословно.
– Пошто нам је било враћено, били смо заведени у Катастар, имали смо поседовни лист, ја сам се паркирао унутра, у дворишту су била два полицајца која су пушила цигаре и изненађено ме гледала – откуд цивил улази ту, и рекли су ми: „Господине, не можете бити овде, нити можете паркирати кола“. Ја сам им рекао: „Ви пушите у мом дворишту, а радите у мојој кући, тако да немојте ништа да бринете“.
Рехабилитацијом деде правда је задовољена јер су доказали да су га погубили припадници партизанског покрета без суда. Деценију касније кућа је реституцијом враћена власницима, као још један у низу доказа да правда можда јесте спора, али је достижна.