У Улици краља Александра у Шапцу постављена је спомен-плоча на кућу у којој је пре 110 година становала чувена списатељица и прва жена академик у Србији Исидора Секулић. Знамење, које је рад академика СКАНУ, Драгољуба Драге Мирковића, ликовног уметника из Бијељине, претходно је освештао епископ шабачки Лаврентије у градској Саборној цркви.
Улица у којој је живела Исидора Секулић
Подсећање да је једна од најзначајнијих жена српске науке и књижевности од 1909. до 1912. године живела и предавала на Вишој женској школи у Шапцу стајаће на кући која датира из 19. века, и самим спољашњим изгледом одражава дух Исидориног времена.
– Власник куће открио нам је плочицу изнад врата на којој пише име једне италијанске осигуравајуће куће, основане 1831. године. Дакле та кућа је из 19. века и крајње је логично да је она и остала у том стилу, аутентичном изгледу и дочарава Исидорин свет од пре 110 година – каже протођакон др Љубомир Ранковић, главни уредник „Гласа цркве“, и један од главних покретача ове иницијативе.
Подаци који сведоче о историјској вредности објекта
Српска краљевска академија научника и уметника и шабачки „Глас Цркве“ у чијем издању су недавно изашла Исидорина петотомна сабрана дела у луксузном повезу на око 2500 страна, омогућили су Шапчанима да обележе важан јубилеј – 110 година откако је у овај град пристигла најумнија Српкиња.
– Датум њеног доласка у Шабац, 7. октобар, за мене је посебан дан, а постављање ове спомен-плоче изузетан догађај. Важно ми је то што пролазим куда је она крочила, што живим у граду у ком је она била – истиче Ранковић и наводи да је пре доласка овде, у Панчеву, где није била најбоље прихваћена у малој средини, поетски рекла „Селим се са ластама у Шабац“, да би заиста дошла лађом у град на Сави.
Била је изнад мале средине
Као и сви умови, била је далеко испред свог времена и често није са разумевањем била прихватана у местима где је боравила. Међутим, Шабац, будући да је био покрајински град са различитим утицајима, на неки начин парирао је, или барем пријао њеним интересовањима.
– Шабац је у то време био град књижевности, где је излазило 26 листова, град Станислава Винавера. Исидора је долазила у нашу цркву са чијег су се звоника огласила звона из приповетке Лазе Лазаревић „Први пут с оцем на јутрење“. Предавала је у школи у граду где је учио Јован Цвијић, одакле је Стојан Новаковић, овде су се многи новитети појавили као први у Србији. Она је свега тога била дубоко свесна. Била је једна врста природне надоградње свих ових дешавања – тврди Ранковић, приређивач Исидориних сабраних дела.
Исидора секулић са професорима Више женске школе у којој је предавла (Извор: Библиотека шабачка; фото: Ј. Губелић)
Најлитерарнија жена српске књижевности своја најзначајнија дела написала је управо за време свог боравка у Шапцу – бриљантна „Писма из Норвешке“, „Сапутнике“ и „Ђакона богородичине цркве“ . Такође, овде је 1910. године добила српско држављанство, што је њој било веома важно. Из куће која ће од данас јасно указивати на Исидорине мирне и стваралачки најплодније дане отишла је у Београд 25. септембра 1912. године.
Овде је провела три године
Жена чији су језик, стил и теме оцењени као другачији, прва је дама која је ушла у храм науке и културе назван Српска академија наука и уметности. Деценијама, можда и век касније, њена другост препозната је као најава високог модернизма и иновативности. Многи јој то нису опростили, али она је своју срећу пронашла у раду и просвећивању.
– Она је била модерна, облачила се европски, елегантно, није носила мараму, била је подшишана, звали су је шишава Исидора. Предавала је математику, немачки, и у два разреда предавала је атлетику. Према ђацима је била строга, али имала је велики ауторитет. Била је по моделу енглеских професора, озбиљна, придавала је велики значај свом позиву, успевала је да ученике мотивише, васпита, свесна своје улоге у народу, спремала је децу за време које је очекивало Србију, а Србија се тада спремала да на велика врата уђе у Европу – закључује Љубомир Ранковић, велики познавалац Исидориног живота и стваралаштва.
