У град на Сави долазила је као глумица, смела редитељка, у време када је ову установу водила Златица Поповић, са довољно слободе да се усуди да чинове Милета Станковића доведе до наших дана, а комад „Власт“ од гротескног учини опасним. Шабац памти по шљивама, модрим и слатким, када је са ујаком долазила да их купи у шљивицима уз обалу Саве. Воли кад му се врати с пролећа, када се најлепше годишње доба догађа на даскама које живот значе.
Радује је сваки долазак у Шабац (Фото: Ј. Радојевић)
Од Ердевика, одакле је пешке кренула да упише академију у Новом Саду, преко сремскомитровачког, бањалучког, Српског народног позоришта, па до Атељеа 212, Мира Бањац прешла је дуг пут да би постала једна од омиљених српских глумица. Упоредо са театром, каријеру је градила на филму и телевизији. Овог новембра напуниће 90 година живота испуњеног глумом, која јој је доносила само радост. Још као пркосна ученица у школи у Ердевику желела је свој таленат да покаже јавности, а сада, деценијама касније, цени сваког свог поштоваоца и учи млађе колеге шта значи бити драмски уметник који траје, али и како се изборити са изазовима времена које производи глумце за једнократну употребу.
– Ердевик је имао невероватну културну климу када сам била девојчица. Када сам се родила, то је било ујутро, под прозором моје маме свирала је ватрогасна музика. Ваљда сам ја зато отишла међу ову моју браншу – присећа се глумица свог родног места, али и догађаја из детињства, који ће умногоме одредити њен живот.
Играла је у позоришту, на филму, телевизији (Фото: www.poreklo.rs/)
За професионални део тог живота сматра да дугује много својој учитељици која је куражној девојчици, спремној на изазове, помогла да испољи оно што је у њој тињало. Њен лик и дело у каријери Мире Бањац уписано је црвеном словима.
– Она је била покретач који је приметио то нешто што можда ја нисам приметила. Ја је памтим као лепу жену, која је мирисала на здравље, имала је лепе руке и остала дубоко урезана у мом сећању. Ја сам практично прве наступе имала у цркви. Била сам добра ученица, и мало слободнија, па сам читала апостоле недељом. Тада сам на неки начин била изложена публици. Учитељи су правили дивне приредбе и моја учитељица је желела да свугде учествујем, јер сам била дрска и млада, сиротињско дете, које се само бранило и борило јер није имало од кога да учи. Она је, сећам се, правила неки дечји циркус у ком су девојчице и дечаци нешто продавали и играли, а главни међу њима је био кловн. Међутим, тај дечак што је требало да глуми кловна, изненада се разболео и добио заушке. Ја се страшно обрадујем и кажем учитељици да ћу ја да играм кловна. Сви су били изненађени јер је то била мушка улога. Ја сам одиграла тог кловна, а моји сељаци су мене тако дуго памтили, чак и када сам касније имала запаженије улоге. Кловнови су постали моја опсесија. Кад одемо на турнеју, ја прво одем у циркус, који је велика уметност, да видим кловнове. Одувек су ме занимали људи који живе у шаторима, не само као атракција – прича глумиц,а која је током плодне каријере добила бројне награде, међу којима су “Вукова награда”,“Добричин прстен”, три „Златне арене“ Филмског фестивала у Пули, награда “Павле Вуисић” за животно дело и друге.
Као дете рано је схватила да мора сама да се бори. Тако је било и касније током каријере. Свесна, како каже, да није имала од кога да учи, „гурала се“ међу паметне људе и од њих упијала важне животне лекције.
– Ја сам била сиромашно дете. То је било време окупације. Сећам се, имала сам неки бедни мали капутић који ми је мама направила од фарбане деке и рекла: „Сине, изгледаћеш у овом као шећер“. Међу децом била је и једна девојчица, дете усташког апотекара, а ми у то време нисмо знали ништа о подељености, она је била самоуверена, понашала се арогантно и била је фантастично обучена. Она је имала све што ја нисам. Из неког разлога имала је дистанцу према мени, мало је зазирала. Кад смо се окупили један дан да се играмо, она је дошла бициклом. Ми смо седели и причали, а она се возила. Ја је питам да ми да бицикл да се провозам, а она ми на то каже: „Даћу ти под условом да нам овде нешто изведеш“. Ја кажем да пристајем и изаберем да глумим кловна. После тога она ми је дала бицикл. Иако никада нисам возила, ја сам села и почела самоуверено да кружим. Ја сам тако возила да су сва деца била одушевљена, не слутећи да никада нисам ни села на бицикл“, присећа се Мира Бањац догађаја из детињства.
Мала Сремица у белој хаљиници: Мирјана Т. Бањац, прва с лева (Фото: http://www.mojnovisad.com/)
Решена да глума буде њен избор занимања за будућност, кренула је да упише академију у Новом Саду. На аудицију је понела све што је имала – храброст и огромну жељу да постане глумица.
– Од Ердевека до Новог Сада ишла сам мало камионом, мало возом, мало пешице и путовала сам цео дан. Била сам изузетно ружна, и ту се и данас ништа није променило, а сећам се да сам себи рекла: „Ја идем тамо, можда нећу положити, али се у село више нећу вратити. И нисам. Отуда та реченица, док је мени мене, ја могу све! То је реченица која описује моју личност јер сам се сама бранила и увек себе бодрила да ја то могу. Тако је било и кад сам била сиромашна. Имала сам јаку мајку која ме је подржавала и говорила да ми то можемо и да ћемо издржати. Та снага ме је догурала до мојих 90 година. Наравно да нисам увек могла све, јер је било ужасно великих падова из којих сам тешко излазила, али се нисам предавала – прича глумица за Позоришну причаоницу шабачког позоришта која и сада, када се приближава деведесетој години саветује друге да се са старошћу морају споразумети и бити свесни шта могу, шта не могу, да не би, како каже, испали смешни када траже нешто што им не припада.
Глумa је њен живот учинила лепшим (Фото: wwwkurir.rs)
О епизоди учешћа у рату не жели да говори јер је то било тешко време. А и зашто би, када је у њеном животу било толико тога што је засенило сиромашно детињству у Ердевику и одлуку да са Културном екипом Прве пролетерске крене на Сремски фронт. Можда је то утицало да за аудицију за глуму одабере монолог из представе „Олуја“ по тексту Александра Островског, која се у бити бави друштвеним лицемерјем.
– Идем пешака и стижем у Нови Сад, већ сва каљава. Сећам се да сам била у некој енглеској блузи, у ципелама гвозђерицама два броја већим, са шиљком на врху и марамом повезаном око браде, јер је то било послератно време. Долазим на ту аудицију у позориште, а око мене неке лепе девојке са шеширићима и машницама у коси. Кад сам то видела, ја у себи помислим: „Нема од мене леба“. Али, шта је ту је. Долази ред на мене, а у жирију сви наши врховни стручњаци. Ја улазим. У ствари, улази нешто, јер ја капарима да они то тако разумеју, али се не дам. Почнем да говорим монолог, али и сама видим да не иде, међутим, настављам. Пусте они мене. Питају ме да ли знам да певам. Наравно, одговарам и почињем. Они се нешто договарају и онда један од професора, Јуриј Љвович Ракитин, који ће касније бити мој професор и ментор, каже ми да одглумим сцену да ми је стигао телеграм у ком ми јављају да ми је умро брат. Ја сва срећна кренем, играм прво поштара, куцам, улазим, затим себе како узимам писмо и захвљујем. У следећој сцени отварам писмо, а око мене тајац јер они чекају моју реакцију, а ја одједном, на запрепашћење свих почнем да се смејем. Питају ме шта је било, а ја одговарам: „Ја немам брата“! – прича глумица кроз смех, и сада срећна што је захваљујући свом шарму и довитљивости успела да упише глумачку школу.
Своју публику поштује на посебан начин (Фото: Ј. Радивојевић)
У првој генерацији Позоришне школе у Новом Саду глуму је завршило њих седморо и одмах су почели да играју у позоришту. Тако је кренуо њен глумачки пут од Сремске Митровице, преко Бања Луке, Новог Сада до Београда. Играла је на пет континената, а најлепше успомене носи током играња предстве „Радован III“ са Зораном Радмиловићем.
– У Париз смо ишли као у Каћ. Тамо смо играли и Радована III. Играли смо у позоришту славног модног креатора Пјер Кардена, ког је Зоран Радмиловић одмах прозвао Пера шнајдер. Сећам се, уочи рата сам играла у Славонском Броду, у фабрици обуће за две хиљаде људи. Кад сам се спремала да идем кући, председник општине ми каже да су дошле четири жене са Баније да ме виде и да су пермутовале време представе. Ја се обучем, нашминкам и кренем у општину. Верујте ми, ја сам за њих играла представу као да је пет хиљада људи у гледалишту. Једна од њих ми каже да немају цвеће да ми дају и скида своју црну мараму и поклања ми. Даје ми део себе, на неки начин – прича неверована искуства глумица.
То се, како каже, не догађа глумцу сваки дан . То је контакт, хемија која се меша са публиком, а то може само велики, а не осредњи глумац. За таленат каже да је то само зрнце, попут квасца, а до погаче треба много више. Никада не одбија да се слика и поприча са публиком, јер они морају да знају „каква је роба коју су купили“. Ово време је другачије, истиче, када са академија излази велики број људи, које троше на свим телевизијама. Мало је времена да улога сазри у глумцу, а тада су и мале шансе да се постане велики.
