На месту тријумфална „четири стуба“ на улазу у Градски парк некада је скромна дрвена капија са натписом означавала почетак највеће зелене градске површине, засађене средином 19. века. Оаза природе у центру града, кроз време мењала је свој изглед и границе, а већ две године, након реконструкције фонтане, бункера и приступних стаза има модернији изглед. Мада увек може боље, Шапчанима је, у свим својим фазама за век и по Велики парк, пружио довољно.
Фотографија снимљена у међуратном периоду прошлог века сведочи о потпуно другачијем изгледу парка. Старије генерације сећају се немачке породице Милер, 60-тих година задужене за његово уређење и одржавање. У близини данашњег бункера, живели су Немац Флобијан са супругом Саветом и сином Илијом и веома посвећено бринули о зеленом благу града. За Флобијана, то је било његово двориште, а не нека градска површина коју је добио у надзор, па је с љубављу бринуо о свакој појединачној врсти цвећа, дрвећа и воћа, које је зналачки узгајао и расађивао.
У то време парк је био мање модеран, са мање избетонираних стаза, али са више дрвећа и цвећа, станиште бројних животињских врста. Старији Шапчани, одрасли у најлепшој и најпространијој башти града, причају како их је сваки период живота на посебан начин везивао за овај простор – као сасвим мали, они који нису имали прилику да одлазе у село, овде су се упознавали са богатим биљним и животињским светом. У зеленим крошњама живеле су разне врсте птица: врапци, којих је тада било несумњиво више, голубови, славуји, вране, а бујна природа гајила је у свом окриљу жабе, змије белоушке, пужеве, јежеве, веверице, кртице.
Дечија граја и школски кросови смењивали су се са јавним часовима књижевности и историје јер се овде у хладу кестенова налазе спомен-бисте приповедача Јанка Веселиновића, младог пролетерског песника Косте Абрашевића и знаменитог кнеза Бијељинске нахије Иве од Семберије.
А одрасла и сада већ озбиљна деца парка са игралишта би прелазила на клупу, уз причу, песму и звук гитаре у вечерњим сатима. Омиљену клупу, свој први пољубац, свађу и пијанство, Шапчани памте и у пензионерским данима.
Велики парк је данас модернији, уређенији, осветљенији. Стара камена фонтана прерушена је у комплекс са музичким павиљоном, односно концертном позорницом, која с првим данима пролећа, осим за фотографисање, уз дневне и вечерње концерте испуњава своју сврху. Бетонски бункер, ког су се родитељи прибојавали, а деца га максимално користила, заменио је потпуно безбедан дрвени, много допадљивијег изгледа.
Једино још стари Планинарски дом, чији је ресторан не тако давно служио као одмориште у летњим месецима, нетакнут људском руком, али начет зубом времена, са катанцем и паучином на вратима, чека разрешење своје судбине.