Село Јадранска Лешница, код Лознице, колевка хранитељства, ове године прославиће пола века бављења овим племенитим послом. Уз Центар за социјални рад и Центар за хранитељство, породице спремне за најхуманији али и најтежи посао помажу деци која су одбачена или склоњена из биолошке породице да стасају у нормалне и здраве људе.
Све је почело 1968. године, када је прво дете стигло у ово село, и од тада се негује традиција породичног смештаја. Данас се овде велики број породица бави одгајањем и васпитавањем деце без родитељског старања.
Чешљање и припрема за школу (Фото: Ј. Губелић)
Јасмина Јокичић је обуку прошла 2007. године. До сада је у њеном дому било троје деце. Двоје је враћено биолошким породицама, а једно је усвојено. Данас је код ње деветогодишња цурица, баш као и њена кћерка. Као да је обе родила, тако се Јасмина опходи према девојчици којој је хранитељ. Можда баш зато што је одрастала са децом која су код њених родитеља пронашла дом, па је и сама пожелела да буде хранитељица. Слична породична прича је и њеног супруга, чији родитељи су се, такође, бавили хранитељством. Сећа се тренутка среће када је у наручје узела девојчицу од годину дана, али не заборавља ни дан растанка.
“То је била тако слатка и драга девојчица. Ми смо се баш везали за њу. Нарочито мој супруг. Ми смо тада имали једно наше дете, дечака. Никада нећу заборавити дан кад смо се растале. Она је враћена мајци када је имала годину и седам месеци. Буквално два дана пре него што ћу ја родити моју ћерку. То је неописив осећај. И данас смо у контакту. Задњи пут кад смо се чуле била је у Немачкој”, прича кроз сузе Јасмина Јокичић.
Евоцирање успомена (Фото: Ј. Губелић)
Албум пун успомена Смиља Чотрић прелистава кад год пожели да се присети дечака који је код ње био осам година. Са њим је поново преживљавала све трауме које је носио у срцу и души. Сада се брине о брату и сестри које не раздваја од својих петоро унучића. Она најбоље разуме шта за дете значи хранитељ, јер је осетила обе стране ове медаље. Због сиромаштва одрасла је код хранитеља и захваљујући њима завршила школу и постала човек.
“Верујте ми, хранитељи су некада спас за децу. Моји родитељи су били сиромашни и ко зна шта би са мном било да ме нису дали хранитељима. Захваљујући њима ја сам била добар ђак, тренирала одбојку, дружила се са добром децом. Али, страшан је тај тренутак одвајања. Када код мене дођу деца, ја се сетим свог детињства. Сећам се јецаја, жеље да побегнем од непознатих људи, да се вратим тамо где припадам, својој породици. Али тамо вас најчешће неће”, прича Смиља, бришући сузе које не може да заустави, присећајући се успомена.
Село хранитеља (Фото: Ј. Губелић)
Али, дете иде тамо где је љубав и топлина.
“Али после ти навикнеш. То ти је друга мајка. Тако је и зовеш. Ја сам моју обилазила све до смрти, пресрећна што ме је извела на пут. То је и моја “звезда водиља” када код мене дођу деца на привремени смештај”, прича.
Не раздвајају их од своје деце (Фото: Ј. Губелић)
У Јадранској Лешници, колевки хранитељства 45 породица брине се о малишанима који расту далеко од своје биолошке породице. Овде су из Дома за незбринуту децу привремено уточиште пронашли брат и сестра од две и по и три и по године. И не само уточиште, већ и више од тога.
“Ми их ословљавамо са сине, кћерко и надимцима. Једноставно, не раздвајамо их од наше деце. Све делимо. Бринемо се да буду добри ђаци. Најтеже је кад одлазе од нас, иако смо свесни да је то само привремени смештај. То су тешки тренуци, једноставно се вежемо”, објашњава Милојка Новаковић.
Сви иду у школу (Фото: Ј. Губелић)
У школи Краљ Александар Карађорђевић тренутно је 38 деце из хранитељских породица. Наизглед, сви су исти, али не и у дубини душе.
“Ја имам једну девојчицу у одељењу. Она је одличан ученик. Баш је добро дете. Не разликујемо ту децу од осталих, нама су сви исти и циљ нам је да се то не осети”, каже учитељ Небојша Арнаутовић.
Неки заврше факутете или оду у друге продице, многи се врате својим биолошким родитељима, али Јадранску Лешницу никада не забораве и своје хранитеље који су њихово детињство бар на неко време учинили срећним.
