Od Bitefa, gde je 2011. godine premijerno briljirao u plesnoj predstavi „Alfa bojs“, želja da ostvari svoje snove Šapčanina Strahinju Lackovića odvela je preko okeana. I baš kao u tom komadu, gde se suočava sa „radostima“ sazrevanja, odlučio je da se suoči sa neizvesnošću kakvu nudi Amerika. Međutim, za njega to nije bio “hod u prazno”, već siguran korak ka uspehu.
Strahinja sa partnerkom
“Krajem 2013. godine dobio sam poziv iz Njujorka da budem najpre instruktor plesa, a onda i menadžer u jednom od petnaest studija koje u Americi vodi moj novi domaćin. Takav poziv se ne odbija, pomislio sam i prihvatio ponudu. Ovo je skup sport i niko nema finansija da uloži toliko u njega. To je kao tenis. U Srbiji to nije realno. Zbog toga je moj put bio Amerika”, priča tridesetjednogodišnji Šapčanin, u Srbiji poznat kao vrsni plesač.
Odluku da se otisne u neizvesnost donosi u trenutku kada je bio neprikosnoven u državi. Trostruki državni prvak kome je baš te 2013. godine dodeljena novoustanovljena nagrada „Smiljana Mandukić“, za najbolju plesnu interpretaciju u oblasti savremene umetničke igre, pakuje diplome, medalje i priznanja u kofer i kreće u “beli svet”. Među njima bila je i ona o završenoj sportskoj akademiji, ukoliko se bude na drugom kontinentu tražila i pamet. Upravo ona pomogla mu je da shvati da su njegovi dometi veći.
“U roku od par meseci ja sam doneo odluku da to nije za mene i da ja moram da budem svoj čovek. Sa svojom partnerkom Irinom Fedosovom već posle sedam dana počeo sam da stvaram planove kako da krenemo u biznis. Tada sam našao rešenje u Nejplsu na Floridi. To je jedan od veštačkih gradova koji je počeo da se pravi pre tri decenije i sada je stecište edukovanih i obrazovanih ljudi. To su najbolji klijenti što se tiče mog biznisa jer im ja ulepšavam i poboljšavam život. Najpre sam radio kod jednog čoveka koji nije toliko uspešan plesač koliko je uspešan biznismen i on me je naučio biznisu. Što se tiče plesa znao sam dovoljno. Ubrzo, imali smo naš studio i naše studente”, priča Strahinja.
Strahinja sa svojim studentima šamipionima
Klijenti su mu uglavnom penzioneri koji na Floridu dolaze da žive sa severoistoka Amerike jer je to sredina za bogate.
“Moja Doli Skat, najstarija članica ima 83 godine i svetski je šampion. Vidite, moja baba ima 71 godinu i jedva se kreće, a moja studentkinja je 12 godina starija i postiže fantastične rezultate. To nije vrhunski ples, ali joj igra na mentalnom nivou pomaže da bude zdravija i da joj dan bude ispunjeniji. Ovde su tako osmislili biznis da osim toga što ih učim ples, mi putujemo i takmičimo se. Svako se takmiči u svojoj kategoriji. Ona je najbolja u svojoj. Ovde je jako poznata. Ona pleše u domenu svojih mogućnosti. Čovek može da pleše dokle on želi. Ja imam plesače sa oba veštačka kuka, sa promenjenim kolenima i kukovima, one koji su bili invalidi. Imam sve klijente. Ja ljudima ulepšavam život”, priča kroz smeh.
Na putu ka uspehu u Americi
U Americi je imao sreće da upozna svog idola iz detinjstva, ukrajinskog plesača Kacermana, kojim je bio oduševljen kao dečak. Zbog njega je prestao da se takmiči, jer kako kaže, on ga je naučio biznisu i pokazao mu put. Tada je prihvatio izazov.
“Srećan sam, zaista. Sloboda me čini srećnim. Mogu da kažem šta hoću, radim šta želim, a da me niko ne osuđuje i ne kritikuje moje ideje. Ovde možeš da uradiš šta želiš. Ovde ljudi emigriraju zbog toga i ja sam jedan od njih. Ovde nas ima trista miliona, a trideset miliona gladuje. Dakle, nije lako. Svako ko se vratio znači da nije uspeo. Ja znam da ću uspeti. Kada sam otišao iz Šapca u Beograd, znao sam da ću biti državni prvak. Sada znam da ću uspeti i ovde”, priča mladi i uspešni Šapčanin.
Na policama pehar do pehara, njegovih, osvojenih sa partnerkom i studenata koje uči plesu. Na zidovima ogromnog studija diploma do diplome. Ali, to nije krajnji cilj. Želi da pruži šansu i nekom iz Srbije, ko bi ovde mogao da se bavi sličnim biznisom.
“Ako neko hoće da se preseli ovde, ja sam rad da mu pomognem. Mi ples koristimo kao oružje. Važno je da ima osećaj za biznis, čak ne mora da ima puno plesnog iskustva. Hoću nekom i da pomognem. Potrebno je samo da bude socijalan, otvoren i da ga ljudi vole. To je ključ uspeha u ovom poslu”, priča Strahinja.
I u Americi je uvek bio među prva tri mesta
Njegovi roditelji često dolaze da ga posete. Još nije osetio toliku nostalgiju da se zauvek vrati, ali želi da dođe u Srbiju i pokaže prijateljima šta je uradio do sad. Planira da kupi kuću i sasvim se odomaći u Americi. Te planove odložio je poslednji uragan, ali na putu je da ih ostvari. Navikao se i na hranu, ali tu već pati za Srbijom.
“Ne volim da pričam o punjenim paprikama i pasulju jer mi mnogo nedostaju. Čim je stigla, moja mama prvu stvar koju je uradila bilo je kuvanje pasulja. Ja volim mamin pasulj više nego što nju volim (smeh) . Ovde sam promenio način života, ali i ishranu. Ako hoćeš ovde zdravo da se hraniš, to je jako skupo. Ali možeš da biraš”, objašnjava.
Druži se sa Srbima, ali i sa strancima. Isti Strahinja kakav je bio ovde. Samo nije više dečak kakvim ga pamtimo. Nekako je zreliji i mudriji. Željan uspeha za koji mu nova zemlja pruža šansu, a on zna formulu kako to da iskoristi.
