“Праштајте, свете сени, што вам кости потресам!… Праштајте што вам имена помињем, јер ћу их само по добру поменути!”, писао је Јанко Веселиновић у једном од највећих и најлепших историјских романа српске литературе – у делу Хајдук Станко. И наставља да ниже – “Јер најсветији путир, што се изли на олтар отаџбине Србинове, беху груди ваше; крв, коју тада пролисте, и данас је благодет Србину”. Али то је само делић онога што је дао Јанко Веселиновић.
Јанко у друштву српских интелектуалаца, Народни музеј Шабац ( Фото: Ј. Губелић )
“У нашој колективној свести ми га замишљамо као књижевника који седи поред огњишта и огнут гуњем бележи мудре речи сељака и претаче их у литературу. Али Јанко није само био то већ и ангажовани и признати интелектуалац ондашње Србије. Чувена фотографија са интелектуалцима попут Алексе Шантића, Симе Матавуља, Радоја Домановића, Слободана Јовановића, Јована Скерлића или фотографија где је он у управи Народног позоришта у Београду, када је председник био Милован Глишић, говори колики је он интелектуалац био и где је његово место било међу елитом тадашње Србије”, објашњава Бранко Станковић, историчар.
Указ о одликовању Јанка Веселиновића орденом Светог Саве, септембар 1904. године, Међуопштински историјски архив Шабац ( Фото: Ј. Губелић )
Од тог времена остало је сећање и један неми усамљени сведок – Хајдук Станков вајат, у Црној Бари, недалеко од реке Дрине. Старинска грађевина од камена, дрвета и блата покривена биберовим црепом, чува успомену на време о ком је приповедао Јанко. Ту је метални кревет са сламарицом, прекривен ћилимом. На средини омалене просторије је низак округли сто са три столице. На зиду виси девојачки јелек. Упечатљиве су и друге урамљене слике, а посебно она где је Зека буљубаша, са својим “голаћима”.
Хајдук Станков вајат у Црној Бари ( Фото: Ј. Губелић )
“Јанко Веселиновић у једном тренутку одлази у Беч да изучи телеграфски занат и тамо среће Јову Алексића, потомка хајдук Станка који је био први дипломирани ветеринар у Срба. Од њега сазнаје за јунаштво Станково и тада ће Јанко пожелети да овековечи јунаке из Првог српског устанка”, објашњава Станковић.
Метални кревет са сламарицом у Хајдук Станковом вајату ( Фото: Ј. Губелић)
Према статистичким и другим подацима Јанков роман Хајдук Станко био је најпопуларнији српски роман у Краљевини Југославији као и у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, док је у Савезној Републици Југославији проглашен најпопуларнијим романом у последњих 100 година. Један од најомиљенијих и највише штампаних романа у српској књижевности до данашњих дана Јанко је посветио Николи Тесли, о чему се мало зна.
Посвета Николи Тесли, Народни музеј Шабац ( Фото: Ј. Губелић )
Деветнаести век плете Ти венац славе. Допусти и мени да у њ уплетем један цветак са н а ш и х поља, цветак прост, али покропљен крвљу и орошен сузом н а ш и х предака. Његов мирис нека Те сећа Твоје отаџбине, нека Те сећа оних заносних прича о јунаштву и пожртвовању којима Те је Твоја С р п с к а м а ј к а у детињству запајала. Прими га, Србине, онако срдачно као што Ти га срдачно пружа. Твој велики поштовалац ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ
Јанков сто чува се у Народном музеју у Шапцу ( Фото: Ј. Губелић )
“Оно што је њих двојицу повезало је да су обојица свештенички синови. Они су се срели у Београду и са Јованом Јовановићем Змајем провели једну дивну боемску ноћ. После тога Јанко је наставио да се распитује за Николу Теслу и тако је настала посвета”, објашњава Станковић.
Јанкова визит карта, Међуопштински историјски архив Шабац ( Фото: Ј. Губелић )
Први његов покушај штампања приповедака 1886. завршио се неславно јер му је уредник „Мисли“, Коста Арсенијевић, вратио рукопис са саветом „да се млади уча овога посла окане“ Међутим, он је стварао где год је боравио. Писао је приповетке док је са непуних 18 година био учитељ у Свилеуви и тај сто је сачуван до данас. У Посавотамнави Јанко је оставио значајан траг.
Сто на ком је писао док је био учитељ у Свилеуви чува се у Завичајном музеју у Коцељеви ( Фото: Ј. Губелић )
“Прву службу добио је у Свилеуви. Многе девојке биле су заинтересоване за њега али он је изабрао Јованку Јовановић, сестричину епископа Никанора Ружичића. Са њом је имао кћерку Персиду. После тога одлази из Свилеуве и 1886. године враћа се у Свилеуву, па у Коцељеву. Две године касније изабран је за председника општине Коцељева. После годину и нешто дана, због нерегуларности око гласања, после чега су га оптужили за проневеру, напустио је овај крај”, прича Зоран Живановић, кустос музеја “Јанко Веселиновић” у Коцељеви.
Општинска каса због које је заглавио затвор чува се у Завичајном музеју у Коцељеви ( Фото: Ј. Губелић )
Био је и помоћник главног уредника листа Српске новине, одакле потиче и његово велико пријатељство са главним уредником Милованом Глишићем. Био је и коректор Државне штампарије, драматург Народног позоришта, покретач и уредник листа Звезда, уредник листова Побратим, Дневни лист. Приповедач, романсијер, драмски писац. Због критика власти, био је више пута у затвору.
Јанко са супругом Јованком, Међуопштински историјски архив Шабац ( Фото: Ј. Губелић )
Сто и столице Јанкове које се чувају у шабачком музеју неми су сведоци првих приповедака које је писао Јанко Веселиновић. Написао је преко 30 књига, међу којима су најпознатије „Слике из сеоског живота“, „Пољско цвеће“ и „Хајдук Станко“.
Јанкова разгледница из Врњачке Бање. Међуопштински историјски архив ( Фото: Ј. Губелић )
“Постоји анегдота да је Јанко, док је живео у Шапцу, бележио своје приповетке у кафани “Девет дирека”. Када би остао без новца, он би прешао код Андрије Славуја, дао би му приповетку, узео новац и вратио би се у кафану да пије”, прича Станковић.
А, он, мачвански боем, који је приповедао о величини и снази љубави, ту љубав многи су доводили у везу са лепом београдском глумицом Велом Нигриновом. Оно што је до сада познато, Вела стаситом Мачванину за то није посредно давала никаквог повода, нити је одговарала на његове љубавне сигнале.
Вела Нигринова, љубав Јанкова ( Фото: хттп://балканекспресрб.рс )
Због ње је Јанко чак написао и чувени позоришни комад „Ђидо“ и улогу Љубице намијенио баш њој. Јанко је чак у првом чину овога комада облачио мачванску ношњу и у хору пјевао да би Велин наступ био још успјешнији. Јанков “Ђидо” била је прва представа која је изведена у Националном театру у Тирани.
Шабачко ђачко позориште на гостовању у Сремској Митровици, по ослобођењу, 1918. године , (Фото: Ј. Губелић), архива Библиотеке шабачке
Пошто је још крајем 1905. године почео озбиљно побољевати, болестан, оронуо и разочаран, крајем маја креће у завичај. Ту је и умро, 14. јуна у очевој кући у Глоговцу. Сахрањен је у крају глоговачког гробља, уз своје Веселиновиће, поред кукурузних поља — у кутку Мачве њему добро знане.
Реновирање куће у Глоговцу, Библиотека шабачка ( Фото: Ј. Губелић )
“Ту су сахрањена и његова два брата, Стеван, који је био ректор београдске богословије, који је погинуо у Великом рату. Други брат, трговац, настрадао је у Јадранском мору”, прича Бранко Станковић.
Кревет у ком је лежао оронуо и болестан, Библиотека шабачка ( Фото: Ј. Губелић )
Неизбежне су речи Антуна Густава Матоша изречене приликом сахране:
„А теби, драги мој чика-Јанко, била лака груда прађедовска, између зеленог Цера и зелених вода Дрине и Саве! У овом модрилу доброг неба, у тој плодној земљи, у тим забранима, вајатима, селима, на поноситим образима тих твојих Самуровића, Топузовића и Куртовића, у мелодији Цицварићеве циганске музике – одасвуд ме греје твој племенити поглед, Јанко Веселиновићу из Глоговца, села питомога! Како мора да те жали твоја Мачва кад те не могу прежалити ја, самотни путник, којему си дао парче хљеба и парче душе! Јанко је несумњиво умро као његови добри људи!” (Годишњак Међуопштинског историјског архива Шабац, стр. 305 ).
Овде почива Јанко, мачвански боем ( Фото: Ј. Губелић )
Јанко почива у хладу мачванских јасенова, а његово дело живи на понос свих који га разумеју.
Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
