Чак трoјица репрезентативца Србије, који ће наступити на Европском првенству у Немачкој, пореклом су из шабачког краја. Најстарији је Саша Лукић, рођен 1996. године, затим Вељко Бирманчевић 1998, а најмлађи је Страхиња Павловић, који је 2001. годиште.
Ови талентовани младићи потичу из истог краја, Варне и Јевремовца код Шапца, ишли су у исту школу и имају заједничке страст и таленат. Због тога су Шапчани врло поносни и имаће још три разлога да навијају за нашу репрезентацију на Европском првенству.
А ко су, заправо, светки а наши?!
– Љубав према лопти ми је пренео старији брат са којим сам свакодневно играо фудбал у дворишту. Фудбал сам почео да тренирам код тренера Драгослава Костића, који је и први приметио мој таленат. Након краћег периода у Мачви, тренер Костић ме доводи у његову Школу фудбала „Стеван Ћеле Вилотић“, где сам са другарима из екипе остварио запажене резултате. Ова школа фудбала се спаја са ОФК „Шабац“ у ком сам тренирао и играо све до преласка у Партизан, за који сам играо утакмице, а у ОФК „Шабац“ и тренирао до краја основне школе, када сам се преселио у Београд. У овом периоду највећа подршка ми је била мама, која ме је возила и пратила на свим тренинзима и утакмицама, јер су браћа студирала, а тата радио у иностранству – прича млади Вељко Бирманчевић и захваљује наставницима на разумевању.
– Велику захвалност дугујем својој школи, чији су наставници имали много разумевања за моје често одсуство због обавеза у клубу и репрезентацији. Најлепше успомене из детињства ме вежу за фудбалски терен основне школе, где смо неуморно играли фудбал. Даље фудбалско усавршавање је везано за омладинске селекције ФК „Партизан“, код тренера Дарка Тешовића.
У школи са поносом причају о Вељку, Саши и Страхињи. Разредни старешина Саше Лукића који је, између осталог, предавао техничко образовање у основној школи и осталој двојици наших репрезентативаца уверен је да би Саша био истакнути интелектуалац да није био успешни фудбалер. Сећа га се као паметног, одговорног и вредног, а у својој изјави кроз шалу каже да је овај младић, пореклом из Варне, прави пример да неко ко је рођен на петак 13, може бити изузетно задовољан и срећан.
– Прво сам предавао Сашиној сестри. Обоје су били деца какву би сваки родитељ пожелео. Да ли су били боље васпитани, да ли су били бољи ђаци. А Сале национале – лепо васпитано дете, одговорно, поуздано. Ја мислим да се то види чак и у његовој игри у репрезентацији. Он је апсолутно поуздан, онако како се договорите са њим, тако ће бити. Невероватно. Образован, васпитан, спортиста са великим С. Одличан ђак, да није отишао да гради спортску каријеру, био би интелектуалац ту нема разговора – са поносом прича разредни Драгорад Малетић.
Да овог врхунског спортисту красе и друге врлине, показују његова дела. Саша се, прича разредни са којим је и данас у контакту, својој школи одужио како доликује. Поред материјалних донација, школу обиђе кад год је у могућности.
– Све што се замоли за Варну, у стању је да учини – истиче наставник.
Предавао је и другој двојици. Памти их као одличне ученике, а и једног и другог одликује позитивна нарав.
– Невероватни су. Понос наше школе, нашег краја. Вељко је из музичке породице, сви су му музикални, професори и баве се свирањем. Вељко је такође, насмејано и весело дете, баш као и у игри – разигран и лепршав. А Страхиња је мангуп, проницљив, досетљив, увек спреман да направи шалу. Али добар ђак – прича наставник.
Страхињину свестраност приметили су још у млађим разредима.
– Страхиња је од самог почетка свог школовања био радознао и вредан ученик, надарен и широких интересовања. Иако је фудбал заузимао прво место, никада није занемарио школске обавезе као ни своје другаре. Искрен и пожртвован, увек спреман за игру и забаву, срдачан и весео. Са позитивном енергијом и ведрим духом није одустао од снова да постане фудбалер. Страхиња је данас велики узор деци, пример како се таленат уз много труда ,упорности и љубави крунише великим успехом – присећа се Страхињина учитељица Наташа Маровић.
Фудбал им је још од дечачких дана био у крви, али нису занемаривали ни остале обавезе.
– Вељко је био одличан у свим областима, а нарочито на часовима физичког васпитања, када је често показивао своју спретност и вештине. Памтим његово питање: „Учитељице, хоћемо ли играти фудбал?“ Када је одговор био потврдан, његов осмех и озарено лице су наговештавали да му је то највећа љубав. Желим да му се сви снови, о којима је често причао, остваре – каже Татјана Жунић, Вељкова учитељица.
Бројни Шапчани ових дана делили су емотивну поруку управе Основне школе „Лаза К. Лазаревић“, поносни на момке који су део српског тима.
– Велики европски и светски клубови овог лета ће ,,дати” своје играче за Европско првенство у Немачкој. Лазина школа шаље тројицу својих бивших ученика. Од нас – доста! Срећно момци! Прво на Енглезе! – порука је руководства школе.
И не само да су спортске, већ и људске величине, што су доказали, пре свега, не заборављајући своје место и школу.
– Изузетна нам је част што са поносом можемо рећи да је наша – „Лазина“ школа изнедрила три сјајна момка, чувена по свом таленту којим освајају читав свет, а посебна по васпитању и хуманости које су у више прилика доказали на делу. Као што ни они своју школу нису заборавили, тако их и ми из свег срца бодримо, поносно истичући да су то наша деца, сада већ одрасли момци, спремни да Европи и читавом свету покажу због чега су најбољи! – кажу у управи ОШ „Лаза К. Лазаревић“.
Већ су показали да су велики људи и врхунски фудбалери, а о овим момцима тек ће се причати.